Dobri i loši, 28. decembar 2017, četvrtak

Na kraju svake godine prave se nekakve liste najboljih i najgorih. Ne upoređuje se baš sve, niti baš svi, mislim na ljudska bića, ali nekako isplivaju podaci o najbogatijim, najusepšnijim, najzlosrećnijim… Novinari to krste sa gubitnici i dobitnici. Gubitnici su nekako poznatiji između ostalog i zbog engleske reži “luzer”. To se toliko odmomaćilo i raširilo da više i ne znam zašto postoji odlična srpska reč “gubitnik”.

Teško mi je da u ovim dobitnicima i gubitnicima vidim normalna ljudska bića (nljb) pošto je najčešće reč o političarima ili pojavama sa Forbsove liste najbogatijih. Onaj ko je u jednom danu mogao da izgubi par milijardi dolara teško da se može posmatrati kao nljb. Kao ni onaj koji je to isto zaradio. U stvari, takvi me uopšte ne zanimaju.

Šta, u stvari, znači kada je neki političar dobitnik ili gubitnik? Ako je u pitanju samo pobeda ili poraz na izborima to je prilično jasno. Ali, ovde nije o tome reč. Dobitnika u svetu politike predstavljaju najčešće ličnosti obavijen oreolom  popularnosti, straha, sebičnosti, ludosti, pompeznosti… Mogli bismo spisak njegovih  karakternih osobina da ređamo u nedogled. Na kraju bismo mogli da reagujemo uzvicima pogađanja: Neron! Hitler! Ama ne, nisu oni u pitanju. Stvar je mnogo složenija.

Zaključio sam, prebirući po istoriji, a posebno ovoj od pre stotinak godina, da su najuspešniji vladari, svojevremeni dobitnici, svi odreda bili mahom psihopate. Od Staljina pa do Čaušeskog, Erdogana, Putina i Trampa, svi su bolovali od manije veličine i manije gonjenja. Za razliku od Vilija Branta i Olafa Palmea o njima, kad prođe njihovo vreme, svi pričaju kao o manijacima i lošim ljudima koji su, međutim, ipak izgradili (podigli) zemlju. O Brantu i Palmeu se samo priča kao o dobrim i ispravnim ljudima koji nisu imali sreće.

Loš i dobar u ljudskom i u političkom smislu nemaju isto značenje.

Da Hitler nije krenuo na Istok i izgubio rat od drugog manijaka, sa kojim je pre toga sklopio savez, verovatno bi u prvi plan izbila obnova i jačanje Nemačke. Ko zna u šta bi se upakovao Holokaust. Možda bi to prošlo baš kao i progon (genocid) Jermena u Turskoj koji je započet na današnji dan pre 102 godine. Manijaci i psihopate imaju potrebu da pokažu narodu za šta su sposobni pre svega kad je u pitanju izdržljivost sopstvenog naroda. (I u fizičkom i u moralnom smislu.) Niko ne isprobava i ne eksperimentiše sa narodom kao njegove omiljene vođe. Normalni i pristojni ljudi, dobri ljudi, nikada ne mogu da urade ono što rade ludaci. Čak i kad moraju da preduzmu radikalne mere: radikalnu štednju, mobilizaciju, ulazak u rat, napuštanje prethodne politike… dobri i pristojni ljudi dugo razmišljaju, konsultuju se, sumnjaju, kolebaju… dok ne donesu konačnu odluku. Oni čekaju da ih neprijatelj napadne, nikad prvi ne napadaju.

 

 

 

Kad gledam sve te manijake koji su se rasporedili širom sveta, prepuni sebe i svoga ludačkog narcisizma, ne mogu ni da zamislim kako bi im se neko normalan i pristojan, dobar, mogao efikasno suprotstaviti. To su dva sveta koja se međusobno ne samo isključuju nego i koja ne mogu da pregovaraju. Kako možete uopšte izaći na kraj sa prevejanim lažljivcem i mapipulatorom? Da ga pobedite istinom? Ali vaša, normalna i pristojna, ispravna istina, ne može da stigne do naroda koji je omađijan. Tom narodu su potrebne Mesije, vođe koje obećavaju sve i svašta svojim pristalicama, i to veoma brzo, vođe koje umeju da prete da će neprijatelje slistiti sa lica zemlje. Svi ti ludaci insistiraju na tome da između njih i naroda nema posrednika, da sve može biti jednostavnije, lakše i brže. Pri tome se pozivaju se na tradiciju koju duboko preziru. To se tako lako tvituje.

Zato kad govorimo o dobitnicima i gubitnicima razmišljajmo i o tome gde ćemo se skloniti dok sve ovo ne prođe. Ovo može da potraje. Današnji dobitinici lako mogu da se dohvate za guše i pobiju. (Oni će napasti prvi bez kolebanja.) Naravno, uz pomoć svojih oduševljenih naroda.

Još uvek vidim dobrotu, pristojnost i iskrenost kao vrednosti koje moraju da se zastupaju. Čak i kad sve oko nas izgleda odvratno, nepristojno i lažno. Naš izbor nije samo pitanje savesti nego i pitanje opstanka.  I dobrota ima svoj instinkt samodržanja. Uveren sam u to.

Šta će nam vrediti što će, na kraju, dobitnici postati gubitnici? Da kažemo, ako preživimo: eto šta sam vam govorio! Slaba vajda.