Dnevnik o dnevniku, 9. jun, četvrtak

Upravo se vratio iz Rijeke i Pule! Od jurnjave nisam stigao ni slovo da napišem. Bilo je uzbudljivo, lepo i naporno. Pričanje o sopstvenim knjigama uvek mi je predstavljalo  napor. Važnije od opisa je preneti osećanja.  Rijeka i Pula su slobodni, antifašistički gradovi! Kako je neobično, i prilično strašno, da se to mora napisati. A mora se, da bi se kroz deset, petnaest godina shvatio društveni i politički kontekst vremena u kojem danas živimo. Možda tada svi postanu ljubitelji Stepinca i Nikolaja Velimirovića pa ovi redovi postanu deo skrivene i strašne prošlosti. Ako se Evropa ujedini onda će biti sve jedno da li se živi u Puli ili Knjaževcu! Čisto sumnjam. Pogled na more uvek će imati posebno značenje. Odjednom je navrlo mnogo novih ideja. I sećanja.  (U Puli su ljudi bili probuđeni redovima iz knjige “Muzej melanholije” koje im je čitala Ana Sofrenović. Počeli su da pričaju o ljudima iz svoga grada. O svemu ću naknadno. Dok malo svarim. I dok pošaljem par pisama. U međuvremenu me je dočekao objavljeni tekst u Vremenu. Izašao je u rubrici “Vreme uživanja”.

 

                                                                                 Dnevnik

 

“Zato čovek, kad mu je svet dojadio, poziva svoju decu da ga pojedu kad so i limun pojeftine.” Ovaj  citat je iz dnevnika Ernsta Jingera “U znaku Halejeve komete”. Jinger je ovo napisao tokom svog kratkog boravka na Sumatri opisujući davni lokalnih običaj porodičnog kanibalizma. Imao je tada devedeset godina. Ovu kratku knjižicu, objavljenu 2009. u Službenom glasniku, upravo čitam. I uživam.

Uživanje u dnevnicima gajim već skoro pedeset godina. Uvek me je zanimalo kako je izgledala prošlost iz ugla svakodnevnog života. Pogotovo što nije u pitanju svakodnevni život već život pisca. Da se piše u prvom licu jednine prilično je star izum. U svoje su se ime odvajkada opisivali dramatični događaji i preokreti, u svojstvu svedoka, ali i onoga ko prenosi tuđe kazivanje. Često su se opisivale i sasvim sitne, lične stvari, kao što je siromaštvo, glad, strah, progonostvo, usamljenost. Ako je autor bio deo velikih istorijskih događaja onda je taj “iver na vetru” govorio mnogo toga ne samo o sopstvenoj sudbini.

Sećam se prvog izdanja Gombrovičevih Dnevnika u Prosveti i kako sam putovao kroz knjižvnost i Argentinu. Pisali su dnevnike i Krleža, Tišma, Brandis, Bulgakov, čiji su dnevnici spaseni zahvaljući tome što ih je policija prepisala…  A da, tu je i prekrasni, ludački, “Moskovski denvnik” Valtera Benjamina. O njemu sam često pričao sa Brankom Vučićevićem kao primerom spisateljskog eskapizma.  Prvi dnevnik koji sam pročitao bio je svakako onaj Dedijerov. Partizani su bili svuda oko mene. I očeva i majčina familija bila je na toj strani istorije. U osnovnoj sam pročitao i “Dnevnik Ane Frank”. (Tada su se deca čeličila od malih nogu.) Onda se  pojavio Franc Kafka i njegovi dnevnici koji su me prilično potresli. Nasuprot njemu Henri MIler, nije pisao klasične dnevnike, a ipak je vodio neku vrstu dnevnika, pogotovo tokom svog pariskog života. Krajem osamdesetih, uoči kataklizme, pojavio se jedan veoma neobičan dnevnik: “Drvarski dnevnik” od Ervina Šinka.  U ovom dnevniku sretoh se sa popom Đujićem koji je pomogao Šinku i njegovog ženi da se sklone od ustaša i dokopaju spasa na italijanskoj okupacionoj teritoriji.

Dnevnik se, u stvarnosti, ne piše baš svakog dana. Dnevnik padne onako kako “drugi hoće”, odnosno kako se autoru čini da je potrebno. (Neki dnevnici i nisu predviđeni za objavljivanje.)  Između pisanja i objavljivanja dnevnika obično prođe prilično parče vremena. Potrebna je izvesna distanca, određeno osluškivanje onoga što se dešava napolju i unutra. Dnevnici se modeliraju prema vremenu koje dolazi. Oni su neka vrsta znamenja ne samo o tome kako je nekada bilo nego i kako bi trebalo da bude. Nepravde bi morale da se isprave. Krivci da budu kažnjeni. A mučenici da budu nagrađeni.

 

 

Dnevnici se mogu baviti i nekom sasvim uskom oblašću. Na primer: Benjaminova sveska pročitanih knjiga. Nema potrebe da opišete svako jutro, svaki doručak, svaki susret. Dnevnik je izbor a ne automatskom pisanje. Na Istoku su se više bavili glađu i hladnoćom, golim preživljavanjem, a na Zapadu emocijama, usamljenošću i nerazumevanjem.

Ja sam, otkad znam za sebe, uvek želeo da počnem da pišem dnevnik. Stalno sam tražio neki povod. Ali da to ne bude nešto lično. Pa ni previše istorijski dramatično. (Ne, nisam razmišljao da počnem da pišem dnevnik kad je umro Tito!) Na kraju sam krenuo bez ikakvog konkretnog povoda. Možda je taj Moj dnevnik “pogurala” platforma  koja mi je omogućila da potpuno samostalno mogu da uređujem i objavljujem ono što napišem, naslikam ili fotografišem. Reč je o on-line publikaciji “Građa za muzej melanholije i sećanja” koja postoji blizu dve godine na adresi <www.kazimir.rs> . Pisati dnevnik i odmah objavljivati predstavlja posebnu vrstu obaveze i rizika. Kao prvo, svi oko vas mogu neposredno da prate ne samo šta pišete nego i šta osećate, i šta radite. Bez obzira što ne želite da cenzurišete samog sebe vi to ipak morate jer ne želite da povredite nečija osećanja. A opet, ne želite ni da se pretvarate. Ponekad morate da pišete o nečemu drugom da bi rekli ono što mislite da morate.

Drugi deo problema vezan je za dnevnu politiku. Često osetite snažnu potrebu da nešto prokomentarišete. Ali ne želite da ispadnete brzopleti. Morali biste da stvari bolje istražite. Autocenzura kao deo poetike. Postoji ironija koja održava ravnotežu. Pisanje dnevnika nije, uostalom, pisanje izveštaja. Kao što uživam u čitanju tuđih dnevnika ja uživam i u pisanju sopstvenog. Moje radno vreme i forma su potpuno slobodni. Ponekad pogledam gde me ljudi čitaju i sa izvesnim čuđenjem otkrijem da imm četiri stalna čitaoca u Sudanu i dva u Japanu.

Nemam pojma koliko će ovo sve da traje. Do kraja? Gde je uopšte kraj u svemu ovome? Na nekom digitalnom oblaku gde sede oni koji veruju da je priča deo crne materije?  Nema potrebe da čekam da so i limun pojeftine.