Didaskalije, 16. oktobar 2017, ponedeljak

 

 

– Da se češkaš iza levog uva kad ti bude teško da se odlučiš, a iza desnog kad budeš sve sredio, savetovala je Maksima Gorkog majka. Ko je uopšte taj Gorki? Neki slovenački fabrikant?

On je na taj savet zaboravio čim ga je krenulo.

Džek London nije bio te sreće. Savete mu nikada nisu davali, nit bi mu to pomoglo. Mislio je da je sve u prirodi zapisano i kad bude: bude. Ko je uopšte taj London? Englez?

Ovde kod nas se sete Andrića kad nemaju šta više da grgolje o kulturi i tradiciji.  Niko ne zna ko je Andrića  savetovao šta mu je činiti. Neko jeste.  Tetka iz Višegrada? Čisto sumnjam. Bio je zatvoren čovek. Malo pokazivao. Pravdao se biografijom, odnosno teškom mladošću. Posle se čuvao od svih, od sebe najviše. Ko je uopšte taj Andrić? Srbin, Hrvat, Bosanac?

Više niko niti čita, niti piše književne kritike. Sve je objašnjeno i napisano. Više niko ne zna o čemu je, u stvari, reč. I briga ga za to! (Postoji jedan izdavač koji se zove Laguna: toplo, plitko, leto beskrajno, sve se samo od sebe odvija…)

Sve ono što izlazi u obliku knjiga to su zaostale didaskalije pretočene u automatsko pisanje.

Grdno je da grđe ne može biti.

A ipak može biti mnogo, mnogo gore.

Savete ne primam. Proročanstva još manje.

Bole me kosti. Menja se vreme. Neću više o pisanju i piscima.