Dežurstvo, tepisi i proročanstvo
Kazimirovi opisi groznog proleća 1999, uključujući i bombu u ulici Milana Rakića, podsetili su me na jedno tadašnje pismo i na moje viđenje te noći. Tada sam pokušao da sebe i prijatelje malo osokolim „švejkovskim“ viđenjem cele situacije.
1. jun 1999.
Draga Bibo, Igore i deco,
Ovo pismo mi je od jutros već jednom progutao nestanak struje, pa da probam opet. Dakle, protekla dva dana su bila veoma uzbudljiva. Prvo je nastala vrućina, sto je bilo dovoljno da uguši i one bedne, preostale, tragove mog poleta i optimizma. U takvom mizernom raspoloženju otišao sam na noćno dežurstvo i smenio poslepodnevnog F., koji je dužnost napustio pre vremena i tako me lišio mogućnosti da čujem njegove poglede na svet i razvoj događaja, a koji bi mi verovatno, po načelu oprečnog nadražaja, podigli moral. Portir D. i ja proveli smo narednih desetak sati u prijatnom razgovoru koji se ticao oživljavanja mnogih intimnih događaja od neprolazne zanimljivosti kao što su, recimo, šta je ko svojevremeno skresao kapetanu u brk i kako se načelno ophodilo sa Švabicama u žbunju duž Jadranske magistrale. Na svetlo dana bile su izvučene i razmotrene brojne povoljne i manje povoljne osobenosti mnogih članova i nameštenika naše matične naučne ustanove, kao i šaljive zgode koje se generacijama pamte i prepričavaju po hodnicima Akademije („…onda se Lule okrene i ode, a mi da pocrkamo od smeha…“). Ja sam se, kao osoba neuporedivo ništavnijeg životnog iskustva, uglavnom ograničavao na coktanje i klimanje glavom, kao i na i povremene usklike iznenađenja i odobravanja („E to nikada ne bi pomislio!“, „Ma šta kažeš?“, „Kako ga nije sramota?“, “Dobro si mu kazao!“ itd.) koje sam, kao cepanice, dodavao na vatru da ne ugasne veseli plam diskusije. Čak ni dugo i glasno brujanje bombardera oko 4 sata ujutru, kao ni detonacije od kojih su, kao prut, drhtala teška metalna vrata Akademije, nisu pomutile živu razmenu ideja.
U 6 sati, D.-a je smenio sićušni domar neobično važnog držanja, prepun jeda, ogorčenja i prezira prema tehničkom neznanju akademika i službenika: „Evo, da ih sve postrojiš, 90 odsto ne bi znalo kako se povlači voda u klozetu a to je – lagano i pravo povući uzicu, držati nekoliko sekundi i blago je otpustiti!“ Pošto mi je velikodušno odao tajnu ispravnog povlačenja vode, čime je diskretno dao naslutiti da me smatra pripadnikom 90% neprosvećenih, posvetio se čitanju velike sveske vrlo umašćenih korica u koju portiri beleže svoja zapažanja. Čitanje ovog zanimljivog štiva izmamljivalo je kod ogorčenog domara mnoštvo značajnih pokreta glavom u svim pravcima i povremene glasne erupcije negodovanja: „Opet su ostavili otvoren frižider u klubu! Ma ja bi ih sve…“ Potom su počeli da ugmizavaju razni akademijski ranoranoci (R. iz Istorijskog instituta pre svih, koji je o događajima od protekle noći dao nekoliko opaski koje su se uglavnom ticale reproduktivnih organa). Vreme je proletelo i ja sam se, po već razbokoreloj vrućini, u 8 sati vratio kuci.
Dok sam se ja provodio u Akademiji, na Zvezdari je bilo još uzbudljivije. Nekoliko gigantskih bombi palo je na ulice Milana Rakića i Volginu. Stakla su prštala, kuće se tresle i razmicale i uopšte, bilo je pakleno. Od ukućana jedino je Vuk bio u izvesnoj opasnosti (od ugušenja), pošto su se u trenutku eksplozije po njemu bacile Dragana i Nada (dodatno naoružana ćebetom). Odozdo, ispod ćebića, mame i babe, Vuk je uspeo da promumla: „Sada ostaje samo da se molimo Bogu!“ Kada se smirilo uspeli su čak i malo da odspavaju, osim Nade koja išla u inspekciju zgrade sa drugim nadobudnim komšijama i utvrdila da su razbijeni svi izlozi okolnih radnji. To su ubrzo uočili i drugi, manje dobronamerni, pa je Nada sa terase videla i lopove kako kradu tepihe iz „Dijanine“ radnje, ne obazirući se na njene bučne proteste. Docnije je bila pozvana na uviđaj da dâ izjavu nadležnim organima.
Ostatak dana sam proveo dremajući, prekidan čestim sirenama, što najavnim, što odjavnim. Predveče se kod nas iznenada nakotilo mnoštvo sveta (komšiluk, Timotijević-Marići, Dimitrijevići itd.) i svi su se utrkivali u mračnim predviđanjima. Mara je, naprotiv, izložila ohrabrujući slučaj izvesne pokojne babe. Pre par dana na Novom Beogradu umre jedna baba i lekar po propisu konstatova smrt. Sakupiše se druge babe i rodbina da je ožale, kad odjednom pokojnica ustade i strašnim glasom izreče proročanstvo: „bombardovanje će prestati na prvi utorak koji je crveno slovo u kalendaru“. Onda je legla i ponovo umrla, ovaj put izistinski, što je potvrdio isti onaj lekar. Na osnovu hitne stručne analize crkvenog kalendara utvrđeno je da je taj rečeni utorak bas danas (tj. treći dan Trojice, ili Silaska Sv. Duha na apostole). Ako ništa drugo, brzo će se saznati da li je to onostrano obaveštenje tačno. Mara je zapretila ljudima od kojih je čula ovu priču da će joj već u sredu lično iskijati ako šire lazne vesti. Lično mislim da je pokojna novobeogradska baba pouzdaniji prorok od Draganinog čuvenog Kineza, koji još ništa nije potrefio. Gosti su se potom razbežali da ih ne uhvati uzbuna ili naša čuvena sirena, prema kojoj su i jerihonske trublje ništavne. Ubrzo se, zaista, i ona oglasila, pa onda i bombe na „infrastrukturu“, raspad elektrosistema, nestanak vode itd. što nas vraća na početak pisma.
Voli vas Saša
Aleksandar Palavestra