Danilo Kiš
Sredinom 1980-tih godina počeo sam se družiti s Danilom Kišom, pomalo preko pisama (tradicionalnih), a pomalo i direktno, oči u oči, prvo u Americi, a onda u Parizu. Preko brata, Dragana, koji se intenzivno, a ponekad i teatralno, družio s Danilom u Parizu, saznao sam da su mu se dopadali moji “paraeseji” koje sam 1980. godine počeo objavljivati u Književnoj reči. Navodno, Danilo je rekao: “Dobro on to radi”. Slao mi je razglednice u Ameriku, ali bi ih, po staromodnom francuskom običaju, stavljao u koverte. Tekst, uvek veoma vickast, često razigran, ponekad setan, ne bi nikad bio duži od dve-tri rečenice. U jednom kontekstu me je hvalio, bez ironije, napisavši: “Zoran je uzoran.” Istinski se radovao što sam želeo da prevedem Peščanik. Kad sam ga jednom pitao šta radi, odgovorio je: “Ne radim ništa. Kradem Bogu dane.“ Kontekst naše korespondencije bio je čisto književne prirode. U to vreme, 1985. godine, radio sam u redakciji bio-bibliografske serije Savremeni autori (Contemporary Authors), koju je izdavala (pod drugim imenom), i još uvek izdaje, firma Cengage. Saznavši da je Univerzitet Mičigen (University of Michigan) pozvao Danila da učestvuje u skupu o književnosti i politici u Centralnoj Evropi, uvrteo sam sebi u glavu de će me izdavačka kuća “poslati“ na skup, kako bih, nakon susreta s velikim piscem, sastavio jedinicu za Savremene autore. Naravno, budući da su moji šefovi tu ideju odbacili kao fundamentalno suludu, na kraju sam na skup otišao samoinicijativno. Bile su tu, pored, Danila, sve tadašnje srednjoevropske veličine, od veoma nesimpatičnog Česlava Miloša, do veoma simpatičnog Đerđa Konrada, s kim je Danilo, naravno, pričao mađarski. Pošto u sobi za goste, pri sali gde se odigravao skup, nije bilo dovoljno stolica, Danilo je brzo zgrabio jednu stolicu, seo, zapalio cigaretu, prekrstio noge i rekao: “Ne znaju oni da sam ja ipak jedan stariji gospodin.“ Nakon Danilovog predavanja, na francuskom (Varijacije na teme Centralne Evrope), koje su Anglosaksonci, iskasapivši naslov, preveli na engleski i objavili 1987. godine u časopisu Cross Currents, Danilo mi je rekao: “Hajde da te upoznam. Ovo je Majkl Hajm.“ Bi mi malo neprijatno, jer sam se u to vreme govorio kako nije pravedno što su Anglosaksonci angažovali Hajma, Kunderinog prevodioca, koji zna česki, ali ne naš jezik, da prevodi Kiša, iako sam, ja, eto, ubedljivo bolji kandidat za taj posao. Naravno, znajući da nisam nikakav konkurent, Hajm se prema meni odnosio krajnje ljubazno. Danilov komentar, međutim, bio je: “E sad vas dvojica možete da se pobijete.“
Ubeđen sam, iako o tome nismo detaljno pričali, da se Danilo zalagao za mene, jer je znao koliko mi je tada bilo stalo da prevedem Peščanik na engleski. Međutim, kako smo slutili, u anglosaksonskoj izdavačkoj mašineriji, niko ne zarezuje autora. Na kraju su, nakon mnogih vratolomnih i vrtoglavih peripetija “dali” Peščanik američkom prevodiocu s nemačkog (koji je, kažu, znao i malo poljskog) Ralfu Manhajmu. Danilo i ja smo se ponovo videli u Parizu, u junu 1989., kod Paskal Delpeš. Došao sam iz Amsterdama, na dan. U Amsterdam sam bio doleteo navrat-nanos, sasnavši da su holandski lekari mom bratu, Draganu, rekli, ako je to uopšte moguće reći na holandskom, da je svojim alkoholizmom doslovno “doterao cara do duvara“ i da mu, u stvari, nema spasa. To holandsko proročanstvo se na kraju obistinilo, ali u zakašnjenju od dvadeset godina. Paskal je spremila ručak, potpuno u našem stilu. Kao da smo bili u sred Beograda; nismo progovorili ni reč na francuskom. Posle ručka, Danilo me je malo otpratio. Iako sam tačno znao kuda idem, Danilo me je uputio ka železničkoj stanici (Gare du Nord), rekavši, pomalo dramatično: “E sad idi tuda!” Poslednji susret. Nedavno sam među knjigama našao veliku kovertu, od Paskal, s raznim isečcima o Danilu. Bila je tu i jedna od onih žutih lepljivih cedulja s tekstom, s tekstom, na našem jeziku:
“Dragi Zorane,
Evo ti tekst.
Sve najbolje,
Paskal“
Zoran Minderović