Damnatio ad bestias

 

U starom Rimu su vlasti hrišćane i ostale okorele zločince bacale lavovima. Mi svoju decu šaljemo u školu, gde su često, bez našeg znanja, izložena nastavničkoj svireposti. Čast izuzecima, ali poznata je činjenica da nastavnička profesija privlači patološke tipove čiju egzistenciju definiše ubilačka mržnja prema deci. U osnovnoj školi “Žarko Zrenjanin,” mog je brata, Dragana, maltretirala jedna nastavnica zato što pravio greške u svojim pismenim zadacima. Majka je toj sadistkinji pokušala da objasni, bez ikakvog uspeha, da je prebacivanje s jezika na jezik proces koji ne može biti obavljen preko noći. Imao sam više sreće, bar u to vreme, jer je mojoj učiteljici, Ruži Tanazević, bilo simpatično što sam brojao prvo na engleskom, poluglasno, pa onda u prevodu. Dolijao sam u kasnijim razredima, u osnovnoj školi “Đuro Đaković,” kod Skadarlije, kad mi je srpski predavala grozna žena koja se prezivala Uzelac, a čijeg se imena ne sećam. Jednom prilikom je naterala učenicu po imenu Vesna da pred svima pročita veoma lep, nadahnut i izuzetno poetičan pismeni rad o jeseni. Umesto zaslužene pohvale, učenica je dobila prezrivu, superiornu, oholu grdnju, jer je, navodno, po omiljenoj formuli malicioznih nastavnika, promašila temu, i što je, u tom pismenom sastavu govorila i o svojim osećanjima. U osmom razredu sam, na opšte zaprepašćenje, dobio drugu nagradu na gradskom konkursu za pismeni rad na temu “moj poziv,” u kojem sam govorio o svojoj ljubavi prema klasičnoj muzici. Gospođa Uzelac nije znala šta da kaže. Samo se sećam kako je upotrebila latinski izraz “summa summarum,” valjda zato što je, u tom besmislenom trenutku, sve bilo, sve u svemu, (ne)rečeno.

 

Zoran Minderović