Čudaci, 10. decembar

 

Juče sam sreo nekoliko čudnih ljudi. Svi na ulici ili u tramvaju. Mobilini telefoni su omogućili ljudima da nesmetano razgovaraju sami sa sobom i da zbog toga ne budu sumnjivi. Nekada su oni koji razgovaraju sami sa sobom bili jasno obeleženi izrazima: “šojka”, “udaren”, “ludača”, “šuma še”… što je često bilo praćeno određenim gestovima i grimasama. Hvala bogu, više nema striktne podele. Tehnologija je učinila mnogo toga u prilog tolerancije. Naravno, to je samo spolja, dok se ne uspostavi kontakt. Ovde se kod psihijatra ide najčešće zbog nesanice i napetosti. Pa se traži nešto za spavanje i nešto za smirenje. (Uglavnom i jedno i drugo.) Depresija je u procvatu, paranoja skokovita, osećanje panike kolektivno, apatija deo terapije protiv panike, bipolarni poremećaji izazov za Fond za zdravstveno osiguranje, osećanje stresa predivna tema za uzajamno tešenje. Kad malo bolje razmislim: stvarnost nikada nije bila povoljnija za bekstvo u kreativnost. Na primer: sitan vez i krupne oči, pisanje poezije koja se govori na ulici i u prevozu, izvođenje porodičnih performansa, muziciranje uz pomoć klasičnih instrumenata i onih imrovizovanih (šerpe, kante, escajg, kutije sa ekserima, dečije trubice, pištaljke…) Ovaj pakao će se jednom zaboraviti. To je sigurno, i veoma uskoro. Baš kao što smi mi (većinom) zaboravili na devedesete.
Tražiće se “karta više” za sećanje o izgubljenim generacijama i delima. Zasigurno. Jer, bez obzira na šta Ovo Ovde izađe, svi će pokušati da odmah zaborave kroz šta se prošlo. Ovde su ljudi naučeni da se “prešaltavaju” decenijama. Nekada je to bilo sasvim sitno – vezano za lokalne uslove i promene – a nekada se to odvijalo na nacionalnom nivou.
I u Galeriju povremeno ulaze čudaci. Zagledaju se u slike mrmljajući neku tajanstvenu mantru. Ne usuđuju se da uzmu katalog. Ako im se obratim skaču kao opareni. Kao da su na nekom tajanstvenom zadatku. Verovatno i jesu. Osim toga, u Galeriji je toplo pa mogu i da se ugreju. Ta činjenica je veoma važna za ovo pasje vreme.
U ponedeljak sam se našao sa Zenijem u Galeriji pa smo pričali o zajedničkim danima. Pokazao sam mu Kirilove fotografije (ukupno oko 700 kontakt crno-belih fotografija). Onda smo se setili Trake, našeg zajedničkog prijatelje-čudaka. Gde je on sada? Ovde ili Tamo? Prelazimo preko fotografija i prepoznajemo decu i ljude. Koliko je sudbina zaboravljeno? Koliko života propušteno?

Kad malo proberem, izgleda da u mladosti nisam upoznao previše čudaka. Ali, onda, pomislim: a koliki je broj čudaka potreban da bi se pokazala hiperekscentričnost domovine. (Ili familije.) Sve zavisi od intenziteta. Par radikalnih čudaka mogu da zakrpe prazninu koja nastaje kao uobičajena posledica dnevnog sivila, trvijalnosti i rutine. Verovatno se u zemlji gde je veliki broj ludih i otkačenih ljudi čudaštvo skoro i ne primećuje. Odnosno, kriterijumi šta je čudno a šta je normalno, lako se relativozuje. Pre mnogo godina, na temu domovinskog čudaštva Srdjan Karanović je napravio film „Miris poljskog cveća“. U filmu je više reč o etno-tradicionalističkim karakteristikama jednog podneblja nego o samim ljudima. Ljudi su potrošna roba, retko se posmatraju izolovano. Rinfuz je to, ljudski materijal, mudro će jedan od čudaka kojeg sam spremio za ovu priču.

Kako smo dublje tonuli u govna svakodnevice čudaštvo je sve više postajalo zgodan azil gde se moglo pobeći. Nikad, medjutim, do kraja. Uvek je postojala neka teška, racionalna veza izmedju stvarnosti i ekscentričnosti. Jedni su čudaci, tako, otkrili da se u njihov sistem veoma zgodno uklapa patriotizam i nacionalistička mitomanija. Drugi nisu hteli da čuju da uopšte igde pripadaju. San o apsolutnoj slobodi za one koji su otkrili čudo kao sklonište vrlo brzo se ugasio. Ko je od toga uopšte mogao da profitira? Nemam pojma. Ipak je to bilo jače od svake racionalnosti.

Jedan moj udaljeni rođak radi kao instruktor delfina na Floridi. U životu smo se sreli samo jedamput – kad smo mi živeli na moru a njegovi u bosanskoj unutrašnjosti. (Verovatno smo zajedno proveli nedelju dana.) Leti je, naime, u našem stanu bila organizovana prava čarda. Svi koji su imali neke veze sa mojim roditeljima planirali su da bar jedan deo leta provedu kod nas. Zbog toga se spavalo i na podu, posebno je bila popularna velika terasa sa pogledom na luku i železničku stanicu. Taj mali, udaljeni rodjak, mislim da je nosio cvetno ime Neven, nije imao pojma o tome kako je more jedna fantastična i jedinstvena pojava, za razliku od blatnjavo-kamenog kopna, ali je čim je zagazio u plićak odmah počeo rukama da hvata razna morska stvorenja. Sećam ga se kao koštunjavog, rahitičnog osmogodišnjaka, sa retkom slamnatom kosom i pegavim leđima, kako oprezno, poput čaplje, nabada obalom i plićakom. Lice mu je bilo u stalnom grču od šljunka i morske trave po kojoj je gazio. Ali kad se savio prema površini mora kao da se pretvarao u Tolkinovog Goluma – tako je hitro hvatao ribice svojim malim providnim šakama. Bio je zimogrožljiv i osetljiv na Sunce. (Iz te se kombinacije kasnije razvila cela jedna nauka – kombinacija ekologije, kozmetike i nadrilekarstva.) Iako smo bili istih godina ja sam se prema Nevenu ponašao veoma pokroviteljski. Pored svog izgleda još je i mucao.
Mnogo godina kasnije saznajem da je Neven studirao, i u roku završio pravo, da se bavio mačevanjem, čak dogurao i do reprezentacije Bosne i Hercegovine, da bi odjednom, bukvalno preko noći, otišao za Ameriku. Za širu je porodicu to bio pravi šok jer šta će jedan bosanski pravnik da radi u Americi osim kao prosti radnik u jednom od strašnih industrijskih pogona Detroita ili Filadelfije. Onda smo zaboravili na Nevena i njegovu zlehudu sudbinu. Ispostavilo se da je istorija naše male ali rudama i ljudima prebogate zemlje išla svojim ubrzanim tokom pa je pokret nesvrstanih, smena Rankovića, 68, maspok i obračun sa srpskim liberalima, o bolesti i smrti jedinog neumrlog sina da i ne govorim, tako upleo i koncentrisao naše misli na golo preživljavanje da o Nevenu nismo uopšt razmišljali.
U međuvremenu je iznenada umro moj omiljeni ujak, pa posle njega deda po majci koji je i sam bio svojevrstan čudak, i moj je život iznenada dobio jednu sasvim novu dimenziju o kojoj i dalje ništa nisam znao ali sam intenzivno počeo da slutim da će događaji sve više ići u tom pravcu.
Dedina slava bila je Sveti Grigorije čudotvoraca. O Grigoriju u jednom crkvenom kalendaru ovako piše:
SV. Grigorije Čudotvorac EP. Neokesarijski

Čovek Božji i silni čudotvorac, prozvan drugim Mojsijem. Rodjen od roditelja neznabožačkih, Grigorije najpre uči jelinsku i misirsku filozofiju, no poznavši njenu šturost obrati se hrišćanskim učiteljima, narocito Origenu u Aleksandriji, od koga primi i krštenje. Čist dušom i telom, htede se posvetiti samo Hristu Gospodu, pa se udalji u pustinju i provede dugo vremena u mučnim podvizima. Slava o njemu pronese se svuda, pa ga Fedim, episkop amasijski htede postaviti za episkopa keasrijskog. Prozorljivi Grigorije opazi ovu nameru, pa se krijaše po pustinji da ga izaslanici Fedimovi ne bi našli. Najzad ga Fedim čudnim načinom posveti, i Grigorije se morade primiti službe arhipastirske. Javila mu se Presveta Bogorodica sa sv. Jovanom Bogoslovom, i po naredbi Bogorodice sv. Jovan mu predao Simvol Vere, poznat pod imenom Grigorijevim. Zapovedao je zlim dusima, zapovedao gorama i vodama, lečio sve muke i bolesti, pred goniteljima bivao nevidljiv, prozirao u daljinu ne samo dogadjaje nego i misli ljudske. Skončao život zemno 270. godine u dubokoj starosti. Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački sa samo 17 hrišćana. Kada je odlazio iz ovoga života, ostavio je grad sav hrišćanski sa samo 17 neznabožaca.

Slavimo mu 30. novembra po novom tj. 17. po starom kalendaru.

To sa brojem 17 čini mi se veoma važnim ne samo zbog toga što je u pitanju prost broj nego i zbog toga jer mi se stalno motalo po glavi da obavezno igram na ovaj broj, da vodim računa da važne sastanke zakazujem sedamnaestog i da u svakoj prilici kombinujem sa ovim brojem. To da je Grigorije bio čudotvoraca time što je lečio sve bolesti i muke nije me iznenadilo, ali to da je mogao da „prozire“ ne samo buduće događaje nego i misli drugih ljudi, e to me je stvarno zateklo.

Tek sada, sa udaljenosti više od četvrt veka, vidim kako je moj deda „video“ ono što nam predstoji i u šta će se naši životi pretvoriti.

Izložbu su posetile i moje stare koleginice iz “Politike” – Mimica i Jelica. Malo smo se zajedno sećali onoga kroz šta smo prošli. Obečale su da će osvežiti naše sećanje prilozima za Dnevnik. Posebno sam osetljiv na stare fotografije. Jelica se setila demonstracija ispred rumunske ambasade kad smo zajedno sa rumunskim studentima skandirali: “Čaušesku kriminal, Čaušesku kriminal”. Bila je tamo skoro cela kulturna rubrika Politike.

A jutros mi je Mimica poslala muzički prilog “Melanholičnu galjardu”  koji će, mislim, odgovarati ovom “otkačenom” dnevniku.