Crna grančica, 29. jul 2017, subota
Juče je umrla naša mačka Micika. Bila je veoma stara, preko 21 godine. Potpuno crna, tanka, mršava, poput neke graničice. Imala je blagorodan karakter, nikada nije ogrebala nijedno dete, nikada nisam čuo da frkče, osima na bepsrizornog mladog mačka Njuce koji je u želji da se igra umeo da naskače na nju. Deca su je razvlačila po rukama, a ona je sve trpela. Kad bi joj to dosadailo samo bi se negde zavukla i postala nevidljiva. Imala je mali beli beleg, jedva primetan, na grudima, nedostajao joj je levi očnjak i verovatno još zuba. Često je plazila mali crveni jezik verovatno zato što nije mogla da dobro zatvori usta. Kandže su joj bile dugačke i oštre. Često je dolazila kod mene u krevet, pogotovo kad bih zaspao na leđima, da se namesti na mojim grudima. Kad je bila mlađa uvlačila je kandže a kad je omatorila zaboravila bi na to. Budio sam se od bockanja. Bila je veoma mala, uska, izdužena. Jedva se čula. Potpuno diskretno stvorenje. U mladosti je imala nekoliko maca. Ne znam šta je bilo sa njima. Gde su se školovale, od čega su živele.
Porodični život mačaka vezan je za ljudske porodice. Micika je neka vrsta nasledstva. Deda je iza sebe ostavio četiri mačke. Jedna mačor – Žuća, otišao je sa mnom na posao, u Ebart, drugi u Borču, kod žene koja se brinula za dedu, treća mačka je otišla u Kovačicu, a Micika, kao najstarija, kod nas. Lepo se slagala sa naše dve mačke: Mrletom i Čupom. Jela je malo, probirljivao. Što je bila starija sve više je ličila na dementnu baku koja bi se negde zaputila, a onda zaboravila kuda i šta. Stajala je izgubljeno nasred kuhinje ili sobe pogleda uprtog u jednu tačku. Kad bih joj se obratio ona bi samo kratko zamnjaukala i pratila me tamo kuda sam krenuo. Ja sam obično došao do njenih posuda sa vodom i hranom ili do mesta gde bi ležala. Ona bi se tada obično setila da uzme koji zalogaj ili da popije malo vode. Slušala je moj glas. Poslednjih meseci, kad sam je hranio, volela je da stojim pored nje dok jede. To joj je, valjda, ulivalo sigurnost. I koncentraciju. I pored tolike starosti i dalje je, do pre mesec dana, skakala na sto i prozor. Pomagao sam joj da siđe jer je doskok baš nije dobro služio.
Zajedno smo čitali i pisali. Smestila bi se pored mene i moga laptopa i prela. Umela je, tako mala i sitina, da prede najglasnije od svih mačaka.
– Micika, Micika, Micika, bezbroj puta je “krupnim” glasom govorila četvorogodišnja Zoja, mala srpska Španjolka, dok ju je dosta odlučno mazila na podu. Micika je bila skroz spljoštena. Bilo je to pre, pre, pre desetak godina. Zoja je izrasla u pravu devojku, a moj unuk Ognjen u mladića. A Micika se sklonila u tajanstveno mačje gnezdo gde su sada sve naše mačke.
Naša Crna Grančica!
Sahranismo je ispred Brankove kuće u Staroj Pazovi. Dok sam od Mirjane (veterinarke) vozio Micikino telo do Branka, a bilo je užasno vruće i velika gužva na autoputu, opraštao sam se ne samo od Micike nego i od mnogih prijatelja. Ruža mi je bila poslala divnu pesmu Gintera Grasa – u engleskom prevodu: “Gone, Gone, Gone”. Naftalin u džepovima odela prijatelja kojih više nema! Moramo se brinuti o onima koji su otišli. Sećanje produžava život. I živih i mrtvih.
Pre nogo što sam zatrpao kartonsku kutiju uvijenu u crveni providni šal odjednom izgovorih: Om Mani Padme Hum!
Tako mi je došlo. Poštovanje života ide uz sećanje. Ne znam kako bi se složili Buda i Tora. Meni se čini da je to mesto gde se susreću.