Čovek u visokom dvorcu, 31. mart, četvrtak

Sunce, proleće, kratki rukavi. Trebaće vremena da se naviknemo.

 

 

Oslobađajuća presuda Vojislava Šešelja. On se raspištoljio na konferenciji za štampu koju prenosi N1. OK, to je medijski poželjno. Sada se to može gledati ne samo u Srbiji nego i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Tako se jačaju uzajamne veze. Kratka konferencija. Nema mnogo pitanja. Š. Najavljuje da će tražiti odštetu od Haškog tribunala u iznosu od 12 milona eura. Za svaku godinu po milion. Priča o zdravlju i duševnim patnjana. Ne pominje izgubljenu dobit. Prostačke lične aluzije na račun hrvatske predsednice.

 

Šta će Srbija da  učini? Pa šta Srbija uopšte može da učini? Da poništi presudu Haškog tribunala i da pokrene novo suđenje? Smešno.

 

 

Upravo sam snimio prilog za Metropolis. Šta čitam, šta slušam, šta gledam. Morao sam da se pripremim. U glavi. Knjiga: Čovek u visokom dvorcu od Filipa Dika. Prvi put sam je čitao pre oko četrdeset godina. Obožavao sam je. Gledali smo nedavno seriju napravljenoj prema knjizi. I bili prilično zatečeni prazninom i konfabulacijama. Onda sam ponovo uzeo knjigu. U međuvremenu su ovdašnji političari i istoričari pristupili tumačenju istorije na sličan način. Šta bi bilo da nije bilo 27. marta 1941? Šta bi bilo od Jugoslavije? Šta od Srbije i Srba? Rat bi protutnjao oko nas, zaobišao nas sa severa i juga, sa zapada i istoka. Onda bismo se razvili poput Švajcarske. Zapošljavali bismo Švabe i Skandinavci. Bili bismo sila.

Te besmislene tugovanke okrenute prema našoj prošlosti koje predstavljaju kombinaciju političkih ubeđenja i selektivnog pamćenja. Meni to zvuči i prilično morbidno. Kao da te istorijske konfabulatore zabole za osećanja miliona ljudi koji su svoje živote, i svoje sudbine, ugradile u proteklu istoriju. Kao da je u pitanju neka nova društvena igra, neki Riziko ili Monopol, u kojoj je dopušteno prekrajanje i relativizovanje tuđe prošlosti bez ikakvih ograničenja. I onda ti Nedić, Ljotić i slična bratija postaju nevine žrtve, a Jevreji, Romi i antifašisti kolateralna šteta u sukobu civilizacija.

Možda bi, za početak, mogli da pročitaju “Čoveka u visokom dvorcu”. U tom romanu su Nemci i Japanci pobedili.

 

Šta slušam? Erika Satija, Emi Vajnhaus, Dinu Verne… Ova poslednja peva “Blatnae pesme”, pesme iz Gulaga. Slušao sam to osamdesetih. Sada ponovo. Mada, meni je muzika prava droga. Kad pišem moram da isključim muziku da me ne “ponese”. Ubije me trenutno. (Sati je jedan od retkih koji može uvek da se sluša.)  A Emi je poslednji, bezuspešni, koncert imala baš u Beogradu. Trebalo mi je dugo da ponovo počnema da se slušam. I sad bi trebalo da pustim “Back to Black” ili “Opušak”, na ruskom “Kuroček”? Od te tragičnosti, lične i kolektivne, ne propada se. Potpuno očajanje je nešto drugo. Ono se ne pokreće muzikom ili knjigama. Kako to opisati?

 

Ipak, “Back to Black”

 

 

A šta gledam? Svet oko sebe! Ljude! Slike! Fotografije! Filmove! Snimamo pored “moga” Muzeja melanholije u pobočnoj uličici. Vidim kako su otvorena pomoćna, podrumska vrata i kako se u prostoru radi. Znači, ipak je Poslovni prostor odlučio da ga izda. Da li će to biti neka pivnica?

 

Gledam i upoređujem. Potpuno nesvesno. Bože, da neki ljudi znaju koliko toga pamtim gledajući odmah bi me zatukli.

 

Obilazim zgradu dok me prati kamera. Kao, istražujem spoljašnost zgrade.

 

Pre dva dana  održali smo mali hepening ispred Muzeja melanholije u okviru promocije koja je bila u Kulturnom centru Grad. Plašio sam se da li će doći dovoljno ljudi da svako može da drži po jedno slovo.  m u z e j   m e l a n h o l i j e – ukupno 16 slova. Znači toliko je bilo potrebno da nas se okupi. Ili bar osima, pa da svako drži po dva slova. Moja strahovanja se nisu ostvarila. Došlo je   tridesetak ljudi. Neki, poput Mimice, nisu hteli da se fotografišu. Naravno, najveći broj lica bio mi je poznat. Kad smo ispisali poruku Muzej melanholije moj unuk Ognjen  predao mi je neku vrstu drvene knjige (poklon Zorana Đukanovića) u koju sam stavio veliki, zarđali ključ od zgrade. Ključ sam pokazao i rekao otprilike: Ne mogu oni da zatvore onoliko muzeja koliko ih mi možemo otvoriti! Onda smo se, kao raspuštena deca, sjurili u Grad na promociju. Govorili su Milan Vlajčić, moj stari kolega iz Politike, i Tanja Rosić, prijateljica iz devedesetih. Govorio je i Zoran Hamović, moj izdavač. Tanja je u jednom trenutku, govoreći o knjizi, rekla nešto što mi se učinilo suštinski. Estetika skromnosti. To se, u stvari, odnosi na na naše prethodne živote, one pre devedesetih. To nije samo estetika, to je i moral, i komunikacija, i odnosi između ljudi. Naši životi pod Slobom bili su opterećeni mnogim stvarima, posebno borbom za golo preživljavanje. Ipak je to bio život bogatiji i istinskiji od ovog danas. Postojala je nada, postojala su očekivanja. Postojala je i solidarnost. Današnji strah za golu egzistenciju posledica je opšte zamora i iscrpljenosti. Kako nas samih tako i cele zemlje. Nije toliko fabrika zatvorene samo zbog pljačke i otimačine nego i zbog dugotrajnih gubitaka i zastarelosti opreme i znanja. Pokidali su se zupci na velikoj, složenoj mašini ekonomije. Otišlo je previše ljudi koji su nešto znali.  Kao društva, svi sa prostora pokojne Jugoslavije, mi smo duboko i teško ranjeni. Nemam pojma kako ćemo preživeti rane koje smo naneli sami sebi. To stanje ranjenosti i bolesti se produžava. Ne može se ukloniti  pomadama iz apoteke političkih čuda.

Melanholija je prirodni, spontani odgovor na dugotrajno osećanje gubitka. Da, mi nisamo samo izgubili samo svoju zemlju, izgubili smo svoje detinjstvo, svoju mladost, svoju geografiju, priče, zaplete, verovanja, nade…

Ne vidim, međutim, neku sreću ni kod mladih ljudi koji nisu opterećeni tim ranama. Oni koji su rođeni u Ovome Ovde i sami osećaju fantomske bolove od gubitaka svojih roditelja.

 

Danas je novi dam. Možemo da sedimo napolju i pijemo pivo. I očajanje ima svoj ritam. Nahranimo ga sećanjem i oterajmo sve u 3 pm…