Čovek sa ždralovima

 

Kada danas kažemo „ulični prodavci“ prvo nam padaju na pamet improvizovane tezge na Bulevaru, na haubama automobila, koje su nas održale u vreme inflacije i sankcija. Međutim, još uvek je ponegde živa i tradicija pokretnih uličnih prodavaca – pravih torbara, u doslovnom smislu te reči. To naravno ne znači da su iz porodice marsupilia, kao kenguri i koale, već da svoju robu nose sa sobom i nude je iz neupadljivih torbi. Sećam se nekoliko torbara koji su u mom detinjstvu špartali Kotež-Neimarom prodajući deci svoje neobične proizvode iz neuglednih plastičnih torbi. Već i same takve torbe su danas iščezle. Verovatno su bile popularne u službeničkim krugovima šezdesetih godina: izrađene od jeftinog skaja tamnih boja, bez drške, s rajsferšlusom na vrhu i diskretnim džepom sa strane. Bilo je zamišljeno da se nose ispod miške i nesumnjivo su upotpunjavale službenički šik, uz najlonske košulje i šuškavce.
Najuspešniji od tih torbara, bez sumnje, su bili „semenkari“. Pregrada u torbi odvajala je suncokretove od bundevinih semenki. Semenke su se odmeravale malom drvenom čašicom. Konkavna stopa čašice bila je manja mera, a sama čašica veća, i koštala je banku. Semenkari, većinom Albanci (mada smo ih zvali Šiptari, što u to vreme nije bilo uvredljivo, niti politički nekorektno) imali su jasno omeđene teritorije oko škola (naravno operisali su i po stadionima i bioskopima). Ispred naše škole semenke su prodavala dvojica: „Musa“ sa plavim vodnjikavim očima plaćenog ubice i „Bora“ sa okruglim naočarima debelih okvira. Imena su, naravno, bila izmišljena. U školi mog druga Dekija „Musa“ se zvao drugačije, a očigledno je Neimar bio njegov i Borin rejon. Bundevine semenke bile su mnogo popularnije od suncokretovih, a posebnu draž i oreol zabranjenog voća davala im je priča da Šiptari na njih pišaju kako bi uštedeli so. Direktor naše osnovne škole jedared nas je sve postrojio u dvorištu i svečano obzanio da se semenke ne smeju kupovati: „Deco, Musa, mokri na semenke da budu slane!“. Ko zna? Možda je Musa i mokrio. Činjenica je da je meni baba pekla semenke u rerni i da nisu bile ni slične Musinim. Možda im je nedostajao bizarni aditiv „Urina albanensis“? U istoriji kulinarstva ima i neobičnijih začina.

Nije teško razumeti direktorovu zabrinutost zbog nesanitarnog osoljavanja semenki. Međutim u istom govoru on se, s posebnim gnevom, obrušio i na klikere pošto se „od njih dobijaju gliste i žutica“. Nije nam baš bilo jasna veza klikera i žutice, mada se skrivena aluzija verovatno odnosila na prljave ruke, jer se klikeri igraju na zemlji, „a onda deca turaju ruke u usta“. Kao da deca ne mogu da isprljaju ruke i bez klikera? Ne samo da je pretio već je u školi zaista bio sproveden pretres uz nemilosrdno rekviriranje klikera.

Klikeri su uopšte jedna prilično jednostavna igra sa neverovatno razrađenom i tajanstvenom terminologijom: „idi u okiš“, „nema iz okiša u ševu“, „tražim rošu“, „nema đidanja“, „primam kres“ itd. Sami rekviziti – klikeri tipološki su razvrstavani po materijalu (gvozdenci, staklenci, itd.), a podtipovi staklenca imenovani su po šari: punjenci („Amerikanci“), bez šare, potpuno obojeni, to jest „punjeni“ bojom bili su na najvećoj ceni. Drugi, providni, staklenci bili su jednoperci, troperci, šestoperci i stoperci, nazvani prema broju ukrasnih latica u boji unutar klikera. Ja sam pokušavao da napravim lažne punjence od zemlje i da ih ofarbam majčinim lakom za nokte, ali je moja prevara bila brzo rasrinkana pošto su se falsifikati raspadali na prvi udar. Posebna vrsta klikera bili su „mermerci“. Nisu bili zabranjeni u igri (kao „gvozdenci“ iz kuglagera koji su razbijali ostale klikere), niti su bili prestižni kao punjenci, ali su imali neki starinski šarm. Zaista su bili od mermera, a najozbiljnija mana im je bila to što nisu bili savršeno okrugli, već uvek pomalo kockasti. Verovatno su izrađivani na nekom kamenorezačkom strugu od otpadaka mermera. Upravo te mermerce prodavao je ulični prodavac – torbar. Špartao je gradom sa svojom torbicom ispod ruke, a deca bi ga prepoznavala i saletala da im proda mermerne klikere. Nisu bili skupi, ali je važno bilo izabrati najmanje kockast kliker. Dan danas na plažama preturam po oblucima u potrazi za savršenim mermercem. Čak i tada, u mom detinjstvu, mermerci su bili retkost i anahronizam. Do danas su sasvim iščezli i možda ih ima samo neki pasionirani kolekcionar klikera.
Najneobičniji od svih torbara, bez sumnje je bio „čovek sa ždralovima“ odnosno „čovek sa pticama“ kako smo ga zvali. Samo uslovno bi se mogao nazvati torbarom. Šetao je beogradskim ulicama s tipičnom semenkarskom torbom, prepunom papirnih origami ždralova. Međutim, nije ih prodavao, već ih je poklanjao deci koja su se oko njega skupljala. Danas bi verovatno bio sumnjiv, ali nije ništa tražio, niti je išta pričao. Samo bi podelio ždralove – svakom detetu po jednog – i onda bi ćutke nastavio svoju misionarsku šetnju. Sigurno je pravio i darivao mnogo papirnih ždralova pošto je, očigledno, kuburio sa hartijom. Koristio je svaki otpadak, tetrapake od jogurta i mleka, šarene papire u koje se na pijaci umotavaju kore, stare koverte, bilo šta. Nije često dolazio, možda samo dva ili tri puta. Verovatno ga ne bih ni zapamtio da nije bilo incidenta s jednim, neobično odvratnim, dečakom. Taj je mlađe i slabije od sebe tukao, starijima se ulagivao, davio je mačiće, pucao iz vazdušne puške na vrapce, a dobrodušnu lokalnu ludu je ponižavao i gađao ga kamenicama. S njim smo se družili silom prilika, uglavnom jer nismo mogli da ga izbegnemo, a i zato što nas nije bilo dovoljno za fudbal. Upravo on je, na žalost, bio nazočan jednom kada je čovek sa ždralovima delio svoje papirne ptice. Ne sećam se više šta je nevaljalac uradio: da li je manjoj deci otimao ždralove, ili je hteo sve za sebe kada je već džaba, ili mu se jednostavno učinilo da je u pitanju još jedna „luda“ koju je lako ponižavati. Tek, izvređao je čoveka sa ždralovima i prosuo mu sve origami ptice iz torbe.

Bilo bi prikladno završiti jedno ovakvo sladunjavo sećanje iz detinjstva nekom poučnom filozofskom rečenicom koju je čovek sa ždralovima, tom prilikom, izgovorio. Istina je, međutim, da je pokupio origami ptice i bez reči otišao, a da je nama (čak i nevaljalcu) još dugo bilo vrlo neprijatno. Nikada ga više nismo videli.

Aleksandar Palavestra