Čovek lišaj, 21. mart 2018, sreda
Bio jednom jedan čovek koga su stalno gazili. Gdegod da se našao neko je preko njega prešao. U autobusu, u tramvaju, u podzemnom prolazu, na trgu, na bulevaru, na stepeništu, o porodici i o poslu da i ne govorimo. Kad bi mu neko samo stao na nogu, i produžio dalje, a on ostao uspravan, nisu mu bila potrebna nikakva izvinjenja, primio bi to sa radošću, jer bi mu se učinilo da u životu može biti i drukčije. Gazili su preko njega i pojedinačno i grupno, i sporadično i generacijski. Gazili su ga uz priču, ćaskanje, vedre dosetke, potpuno nesvesni po čemu hodaju. Nekad su ga, međutim, gazili surovo, osvetnički, da ga ponize i obeleže za sva vremena. On je prvo vikao: zašto po meni, onda: nemojte ljudi, na kraju: jeste li svi prošli? Nije on, naravno, bio jedini koji je bio gažen i ponižavan, dođu takva vremena, pa potraju, ali je jedini bio neprekidno gažen, bez obzira na starost i položaj u društvu. Kad te gaze nadređeni to nekako ima smisla kao svojevrsna priprema za ono što te očekuje, ali kad i oni mali, podređeni, imaju potrebu i slobodu da te gaze, onda je u pitanju nešto jedinstveno. Jedan sveštenik mu reče da se na ovoj planeti svakodnevno ponavlja Jobovo iskušenje, jer su ljudski život i božje proviđenje tako sazdani da se neke arhteipske situacije moraju stalno ponavljati. Ne znam koliko ga je to utešilo.
Nije, naime, bilo mesta gde bi se mogao skloniti a da neko, u jednom trenutku, ne iskoristi da ga zgazi. Jedino da se povukao u isposničku pećinu, negde visoko u nekoj klisuri, tamo bi valjda pronašao mir. (Osim ako se na njega ne bi survale stene sa vrha.) Ali on beše čovek društven, porodičan, posvećen ljudima, navikao da živi u gradu.
Jednog se dana neko našalio da bi mu koristio tepih servis, a on se zamisli. Razmišljao je danima o tome šta bi mu bilo potrebno posle svih životnih gaženja. Neke specijalne tople kupke, masaže, Mocart, tišina, zvuci prirode, šah, akvarel, doboš torta, dobro crno vino, lubenica, smokve, sir… Ili da ga samo dobro isklofaju i osveže razređivačem?
Bože, pomisli čovek u jednom trenutku, pa mene će i mrtvog da izgaze. I od tog se časa gubi svaki njegov trag.
Kogagod pronađu pregaženog, i mrtvog, a takvih je sve više u Srbiji, zagledaju mu su u lice i upoređuju. – Ne, nije to onaj čovek koga svi gaze, ovaj je … normalno zgažen.
On se možda pretvorio u neki amalgam čoveka i lišaja. Obuhvatio je neko drvo i tu drema. Gaze ga bube. Lagano, nežno.
