Čovek koji je pao na zemlju, 12. januar, utorak

Bilo je to pre devet godina. Napisao sam priču koja je bila “namenska”, za časopis “Pravda u tranziciji” broj 9, premda mi se dugo vrzmala po glavi. Priča se zove “Bouvi”. Nije o Boviju već o Srebrenici. Dirljiva je i kranje lična, u pravom licu jednine. Neka vrsta ispovesti i sećanja na momka sa kojim sam, kao, služio vojsku, a on je bio iz kraja iz okoline Srebrenice. Pitam se: šta je sa njim, da li je ubijen, ili je prethodno otišao, da li je umro, iselio se, promenio ime… Priča je i o Bovijevoj muzici, o Zigiju Stardastu u kasarnskim uslovima.
Kad je priča izašla nije bilo previše reakcija. Mislim da je objavljena u nekom zborniku. Jedina lična reakcija došla je iz Engleske. Pisao mi je jedan poznanik sa kojim sam se, s vremena na vreme dopisivao. Taj poznanik je u prethodnom životu radio na jednom mediju i u Londonu se obreo prilično iznenada. Tamo ostao ali neprekidno se žalio kako mu je teško i kako pati za domovinom. S vremena na vreme sam mu slao neke tekstove i on se uvek veoma zahvaljivao. Priča “Bouvi” izazvala je, međutim, kod njega tako burnu reakciju koje se i danas, posle skoro deset godina, veoma živo sećam. Napisao mi je veoma ostrašćeno, pomalo divljačko pismo prepuno osuda i prekora. Bila su dva razloga: prvi, zbog toga jer sam se svrstao uz one koji smatraju da su naši sunarodnici počinili neki zločin u Srebrenici, i drugi, što sam upotrebio Bovija koji je poznat po svome antisrpskom stavu jer, na kraju krajeva, njegova žena je Iman, muslimanka. Trebalo mi je nekoliko dana da dođem sebi. Naravno, prekinuo sam bilokakvu komunikaciju sa probuđenim patriotom. Posle izvesnog vremena on se vratio u Beograd, čuo sam da je imao razne probleme, no nikada ga nisam sreo. Osećao sam se prilično zbunjeno i tužno posle svega.

 

Sve ovo mi prolazi kroz glavu dok čitam reakcije na vest o smrti Dejvida Bovija. On mi je uvek bio zanimljiv. Njegova muzika je bila tako raznovrsna. Neku sam voleo više, neku manje. Gledao sam ga u fillmu “Čovek koji je pao na zemlju” koji je snimljen 1976. Ne znam da li smo prvo čitali knjigu, koju je sjajno prevela Vukica Đilas 1979, ili gledali film. Bilo je to vreme kad se čitalo i slušalo. Tih godina je objavljena i knjiga Brajana Ina, u izdanju SIC-a, čija je urednica bila Žarana Papić. Svi smo se pomalo osećali kao da smo pali na ovu zemlju. Zemlja je trebalo da se promeni, svakako, ali ne da nestane. Ali mi koji smo tada slušali Bovija i čitali Brajana Ina i Lešeka Kolakovskog nismo bili ti koji su određivali sudbinu biločega. Čak ni sopstvenu.
Niko od nas nije mogao da zamisli kakvo ludilo dolazi. I kako će naši životi biti izloženi svim mogućim sranjima.

“Ground control to major Tom…”

Gde je ta zemaljska kontrola koja će nas pozvati? U šta se pretvorila? Ko je sa druge strane radija?
O smrti Dejvida Bovija mnogo tekstova. A tek komentara! Nezaobilazni su oni bolesnici koji izazivaju time što napišu: “umro je i komšija Pera, mnogo dobar čovek”. Potreba da se ismeje, pljune ili uništi podjednako je snažna kao i sigurnost anonimnosti. Iz tog se mraka može uraditi šta ti padne na pamet. Pošto je anonimnost masovna onda je i energija autodestruktivnosti ogromna. Ima ponekad utisak da je to osnovno pogonsko sredstvo današnjice.

Treba mi vremena da dođem do daha. Sve ove Nove godine, Božići, sarme, neradni dani, velike nabavke, mali raspust… sve se to mora lepo upakovati i odložiti.

Toplo je nestvarno.

Juče idem da produžim svoju penzionersku karticu za gradski saobraćaj. Sneg se potpuno istoprio osim sitnih prljavih ostataka po parkovima. Ispred jednog kioska nepoznate namene, postavljena dva čudna žičana psa. Oni nešto čuvaju. Gle čuda, šta se ovde još ima za sačuvati osim onoga što je u glavi? Koliko su samo ružni! Onda mi bude žao što sam to pomislio zbog onoga koji ih je napravio.