Činodejstvovanje, 18. mart 2018, nedelja

Bio jednom jedan čovek koji je tako vešto, i tako lako, činodejstvovao, da to niko nije primećivao. Naravno, takve stvari  ne mogu da ostanu bez odjeka.

Nije samo što je lako činodejstvovao nego je u tome i uživao. Pa je činodejstvovao u javnom prevozu, u gužvi u podzemnom prolazu i na ulici, u Knez Mihajlovoj i u Dušanovoj, u Đušinoj i na Gundulićevom vencu, sedeo na klupi ispod Brankovog mosta, pored pecaroša, i činodejstvovao, gledao prenos Lige šampiona u kafiću, i činodjestvovao, prepirao se sa ukućanima, išao na pijac, podizao pare, zaduživao se, vodio ljubav, hranio ulične mačke i pse, išao na izbore, igrao šah preko interneta… i činodjestvovao. Samo kad bi prolazio pored crkve, sinagoge ili džamije nije, iz puke pristojnosti, činodejstvovao.

Često su ga pitali: da li to pomaže?

A on je odgovarao kako kad, prema raspoloženju: ili bi oćutao ili rekao: “kako kad”.

Niko ga zbog toga nije pozvao na razgovor, niko ga nije upozorio, pohvalio ili izgrdio. Možda mu je zbog toga bilo pomalo i krivo, ali o tome nije pričao. Gledao je u svet oko sebe otvorenih očiju. Presipao je iz šupljeg u prazno i trljao se po grudima. Činodejstvovanje zahteva potpuno predavanje. Dobro je dobro, a zlo je zlo. Ispravan čovek ne može da živi samo od materijalnog. Nešto mora da ostavlja i na stranu. Kad celog života činodjestvuješ   izgubiš osećaj kako bi bilo da to nisi radio. Da li bi sve bilo mnogo gore?

Izađe na terasu, duboko udahne i razmišlja. Sigurno bi bilo mnogo gore. Gleda u grafit ispred sebe ali ga ne vidi. Da nisam činodejstvovao nikada ne bi zamenili gromobran na gimnaziji. Udario bi grom jedno veče, nasred  časa engleskog. Nema više latinskog. Njega su izbacili. Samo da su deca živa i zdrava. Malo li je?