Čestitka, 6. januar 2018, subota / Božićna priča

Sestro, da ti čestitam!

Tim rečima se Natalija obraća svojoj mlađoj sestri Veri. Natalija, koja ima preko  osamdeset godina, živi u kući sa ćerkom u jednoj srpskoj varošici. Ćerka odsutno sluša razgovor, možda upravo čisti grašak, koji se u ovo doba godine, sredina jula, stalno ponavlja. Natalija stoji i nervozno se klati dok razgovara. Vera živi u mnogo većem gradu. Viđaju se za slavu i godišnjicu tatine smrti. Telefon im je glavna veza.

– Sestro da ti čestitiam, kaže ponovo Natalija, i odmah nastavlja, sad kad si već toliko stara mogla bi malo da razmisliš o tome kakva si bila. Šta si sve u mladosti radila. Kako si se samo kurvala i smucala, živ nas je stid sve pojeo, trošila si pare i švrćakala se, i da nisi naišla na onog svoga dobrog čoveka Jovana, bog da mu dušu prosti, ko zna kako bi završila. Ali eto, ostavi ti on i stan, i pare, i nasledstvo, i sin ti, na oca, u dobrog čoveka izraste, pa se o tebi brine onoliko, mnogo više nego ova moja… Koliko se samo naša majka zbog tebe sekirala, život si joj skratila napola, a i babo je zbog tebe morao konje, i onu zemlju kod vinograda da proda da bi se svadba gospodska napravila. Sve si to zaboravila. Uzoholila si se, pokondirila, postala prava gradska picajzla, ništa ti više ne znači što se svi mi ovako zbog tebe patimo…

– Ajde mama dosta, prekide ćerka sa čišćenjem graška, napunula se velika crvena vangla do pola. Pocrveneli joj obrazi od slušanja.

– Eto sestro, još jednom da ti čestitam, ne da mi ova moja ni da se razgovaramo. Ajd zdravo.

Natalija besno spusti slušalicu i odgega se u svoju sobu. Za sobom treskom zalupi vrata. Onda u sobi počne da psuje.

Tako, za svaki rođendan. Niko joj ništa ne može. Puna je besa i nekakvog jeda, da li zbog starosti ili zbog toga jer više ne može da gospodari u svojoj kući kao što je celog života običavala.

Na drugom kraju zemlje, u glavnom gradu započinje ovakav razgovor:

– Brate, zdravo, da ti čestitam… Sad kad si omatorio, ostao sam, jer su ti se deca razbežala, pa možeš da ločeš koliko oćeš, da ti ja lepo kažem da si celog života bio skot i baraba, da si dve kuće prolumpovao i profućkao, oteo celo porodično nasledstvo, da nikada nikome nisi pomogao, niti neko dobro delo učinio, već si stalno bio nešto zavidan i ljut, drugi su ti bili krivi, a ti jadna žrtva koja se provlačilo od nemila do nedraga, izložen nepravdi i klevetama sa svih strana, ti neshvaćeni pijani idiote koji si pola života prespavao a trećinu za kafanskim stolom proveo, ali ti nikada nije bilo dosta da lažeš i da se pretvaraš, mogao si tako hladno da kažeš nisam kada jesi, a jesam kada nisi, i da samog sebe ubediš da je sve upravo tako. Pizdo pijana i lažljiva, evo ti ipak čestitam rođendan jer je ova telefonska veza jedina veza koju u životu imamo…

 

Bilo je još mnogo razgovora sa sličnim povodom, sa različitim izlivima bliskosti, nežnosti i odbojnosti, prezira, povređenog ponosa, osvetničke razdražljivosti i probuđene dirljivosti. Snimani su, međutim, samo razgovori u kojima su se pojavljivale reči kao što su: čestitam ti, nasledstvo, pizda i picajzla, kad bi bile zajedno, naravno.  Zvuk ovih reči jednostavno je  aktivirao mašinu za snimanja.

Igrali su se momci i devojke iz Službe, isprobavali kako mašina radi, raširili mrežu preko cele zemlje, pa šta uhvate, uhvate.

Ove reči-okidači nisu uvek bile iste, menjale su se i kombinovale, onako kako je Služba saznavala za tajne planove i šifre neprijatelja. Bilo je tu mnogo raznih ličnih imena i prezimena, nadimaka, imena gradova, ustanova i firmi. Kako se koji predsednik i premijer promeni menja se i pristup. Svako dobije svoje kodno ime, pa udri. Izrečeno – snimljeno! Konsenzus, ujdurma, Boris, Karađorđevo…

Ovo sa čestitanjem ispade, međutim, začuđujuće ozbiljno. Umesto kurtoazije i lepih želja mnošto pogrda, kletvi, pretnji.

Uvek je to tako, mudro je objašnjavao glavni programer-lingvista Duško, kad se spoje nasledstvo, čestitanja i psovke. Odmah iskoči ono što žulja.

Nije moralo nasledstvo obavezno da bude materijalne, konkretne, prirode. Ulovili su oni mnoge razgovore u kojima je bilo reči ne o nasledstvu vezanom za imanje već za uspomene. Posebno je to bilo često kada bi starci čestitali jedni drugima Dan republike. Znali su da se rasplaču, ali i strašno posvađaju i da u svađi otkriju ono čega nije bilo ni u jednoj arhivi. Jedan je starac uporno ponavljao da je bio sa Jovankom dok je Tito bio u Njujorku na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.  Jovanka ga darivala vrednim prstenom, poklon cara Haila Selasija, godinama ga je čuvao dok ga nije pronašla snaja koja se vrlo brzo, posle toga, razvela od sina i zbrisala sa prstenom u Australiju. (Služba je pronašla snaju i napravila od nje vrednog saradnika.) Zajedničku su zemlju doživljavali kao zajedničko nasledstvo koje su rasturili oni “drugi”. U tome su bili veoma složni. Ali ti su “drugi” imali pomagače unutra, među nama. Gadovi, i idioti, koji su se obogatili postavljajući lokatore na tavanima sopstvenih kuća.

 

Kad bi došlo do smene vlasti u Službi bi zavladalo izvesno iščekivanje, neka vrsta letnje pauze. Igrali su šah, kanastu, remi, ponekad i preferans, gledali CNN, slušali Radio Beograd i razgovore političara i stranih diplomata. Skupljali su recepte sa svečanih ručkova i prijema, kladili se ko će gde biti postavljen. Nisu oni strahovali od toga koga će dovesti na čelo Službe, to uopšte nije bilo bitno, obična parada.  Samo da ne menjaju direktore firmi koje su prali pare. Tu nije smelo da se eksperimentiše. Kad bi postavili novog šefa onda bi svi zajedno išli na derbi. Pomešali bi se sa saradnicima-navijačima, malo se mlati, a onda, svi zajedno, uroljali kao svinje. Nekada su ih za proslavu vodili na iznutricu u Šabački Slatinac, ali se od toga odustalo kada je čitavo jedno odeljenje moralo da prihvati veganstvo da bi se koleginice i kolege ubacili u civilni sektor.

A Božić se ne čestita! Kaže se: “Hristos se rodi”, a odgovori se: “Vaistinu se rodi!” A neki kažu: “Zaista se rodi!” ili skroz pogrešno: “Voistnu se rodi”. Neki, međutim, i to čestitaju što samo po sebi ne bi bilo sumnjivo da to ne rade tačno u određeno vreme, pomereno minut ili dva napred-nazad, svake godine. To pomeranje je znak nečega. Nema sumnje. Negde, takođe, posle “Hristos se rodi” nastupi samo tišina. Čuje se  tiho, sipljivo disanje, a onda se veza prekine. Tada se taj stan stavi pod posebnu pasku. Osluškuju se koraci, škripa vrata, puštanje vode u klozetu, česme, zvono na ulaznim vratima. Kad sve utihne danima onda se sluša tišina uz pobožno odbrojavanje.

O Bože, da li se stan ispraznio?

Neko tako dođe do stana, a neko do nasledstva.

Inače, nije uvek sve  uzbudljivo i napeto. Najlakše se pišu izveštaji o razgovorima. Ali tišina, tišina trži posebnu obradu. Posao službenika Službe dragocen je poput božićnih želja. U njemu se sve može sabrati i oduzeti. Ali tako da nikada ne ispadne nula.

Kadgod se sretnu, ako je prilika, samo kažu: sestro, da ti čestitam. Onda se nadmoćno smeju.

Znaju ko je kome sestra, majka, brat, otac. Šta je ko kome ostao dužan. Ko se oseća žrtva, a ko ničega nije svestan. To je za malo sreću više nego dovoljno. Šta bi ljude, koji prisluškuju druge ljude, bolje ispunilo?