Bajke i Ovo Ovde, 4. jun, četvrtak

Pre dva dana na stepništu smo zatekli komšinicu kako sedi na prvom stepeniku u prizemlju sa rukom preko lica. N. ima sedamdesetak godina, živi sama, povremeno ima problema sa nervima. Omršala, zborala se, a na njoj čista ispeglana haljina, cipele za izlazak. Ima nizak pritisak, zanesvestilo joj se, jedva priča, upravo se vratila iz Pošte koja je bila zatvorena. (Bilo je oko devet sati uveče, a Pošta radi do sedam. N. nema baš neku orijentaciju u vremenu.) I tako nije podigla novac. U stvari, ona i ne može da podigne novac jer još nema platnu karticu. Okupile se još neke komšije. Kašika šećera, čaša vode. Polako se penjem sa N. do njenog stana na trećem spratu. Korak po korak. Teško. A ona lagana. Iz njenog stana odjekuje vesela muzika. Otključam, upalim svetlo u prvoj prostoriji. Polako zajedno uđemo. Vidim mali stan, oko trideset kvadrata, u neopisivom neredu. Ona se spušta na niski otoman ispred kojeg je daska za peglanje na kojoj su pegla, delovi odeće i prazna zdela sa kašikom. Muzika i dalje svira na sav glas. Rok iz šezdesetih. Moja žena je u međuvremenu spremila dva sendviča. Stavljam ih na dasku za peglanje. N. koju sam odmah pitao da li je nešto jela, a ona rekla da jeste i da nije gladna, prihvata sendviče bez opiranja. Komšinica koja stanuje vrata pored nje rekla mi je da će i ona da joj donese nešto za jelo. Stojim još neko vreme iznad N. Ne znam šta mi je činiti.
Pre nekoliko nedelja komšija B. koji živi u šupi u dvorištu, a koji se povezao na zajedničku struju, pao je i slomio kuk. Čujem da je na VMA. Samo da ga zadrže što duže, kaže mi jedan taksista koji ga zna godinama. B. je nekada vodio prodavnicu u susedstvu koja je privatizovana i on dobio otkaz. Od tada nema stalni izvor prihoda. Napustila ga je žena sa kojom je živeo godinama. Alkoholičar. Poreklom sa Kosova pa ga  jedan matori primitivac iz susednog dvorišta nazivao Šiptarom. On je uredan, pristojan i prilično izgubljen u stranom svetu. Ponekad kaže da će se vratiti na Kosovo što nema veze sa stvarnošću.
Živimo u kući sa dvadesetak stanova. Većina stanova se izdaje. Gomila nepoznatog, mahom mlađeg sveta prolazi kroz kuću. Da li je deset odsto ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu srpski prosek? Mada, ko od nas zna šta je apsolutno siromaštvo? Ako izađemo iz šireg centra Beograda sa kojim ćemo razmerama siromaštva da se suočimo? I kako ćemo sve to da podnesemo?
Više ne mogu da primam. A ipak primam. Od pojava pasa i mačaka, izgladnelih i izmučenih, do lica dece i ljudi. Ne vidim kraja. Ne znam da li je ovo tek početak, sredina ili vrhunac. Glupost i bešćutnost arogantno paradiraju medijima. Sve je manje ljudi da im se usprotivi.

 

 

Vaske je na Face postavio divnu Harmsovu Bajku:
“Био једном један човек, звао се Семјонов. Пошао тако једном Семјонов у шетњу и изгубио марамицу. Узео Семјонов да тражи марамицу, али изгубио капу. Почео да тражи капу, кад изгубио јакну. Кренуо у потрагу за јакном, кад изгубио већ и чизме. – Е па ― рече Семјонов ― овако ћу све да изгубим. Боље да идем кући. Кренуо Семјонов кући и залутао. – Не ― рече Семјонов – боље да седнем и мало предахнем. Сео Семјонов на камечић и заспао.”
Danil Harms je ovo napisao 1933. Davno beše. Napišem Vasketu: “Šta misliš da li smo mi poslednja generacija koja zna za Harmsa? Ponekad vredi zaboraviti gde se nalazimo. Sesti pod rascvetalu lipu i zaspati.”
U stvari, trebalo bi dati deci da čitaju Harmsa. (To piše kao odgovor Vaske.) I to još u osnovnoj. Na primer u petom razredu. Kratko je, sažeto, ne smara. Možda bi neko od dece poželeo da se i sam oproba u smišljanju novih bajki.
Na primer ovako:
Gostovao Jovan Jovanović u jutarnjoj emisiji. Samo ga pitali šta misli, a on se rasrdio, pocrveneo do korena kose i – pukao. Kad je on pukao pukao je i urednik, a sa njim i cela redakcija. Razleteli se po studiju u direktnom prenosu. Ode sve u paramparčad. Raspade se do arhetipa. Posle su pokušali da sve vrate na svoje mesto. Ali ne mogu da pronađu sve delove. Ili fali obrva ili plućna maramica. A na programu neprekidno klasična muzika. – Jebo te, nikako da se probudim!

 

Pisao mi je prijatelj iz Singapura. Zabrinuto. Hoće da pomogne. Da me odvede do trećeg sprata i posadi na otoman. Nije dotle došlo. Za sada. Ali je lepo osetiti da neko ne misli samo na sebe.