Kriva priča, petak 26. oktobar

 

Iskrivio se, savio,   Nenad Nenadović pa nevoljke izašao na ulicu. Sretne starog prijatelja kod trafike  koji ga prekori: Šta si se tako iskrivio? Ispravi se!

Bojim se, reče Nenad Nenadović,  kako ću onda da se uklopim.

 

 

Milenko Prvački; “Pogureni”

Brankova soba, 18. januar 2018, četvrtak

Bio jednom jedan čovek koji nije umeo ništa da izmeri. Kad hoće kilogram jabuka on uzme pola, kad hoće jedan metar on ispadne manji od jarda. Presipao je vodu, vino, viski i uvek bio na gubitku. Sok nije pio. Kaže biće trista stranica, a ono ispadne petsto. – Dobro, kaže on izdavaču, pogodili smo se za trista, računaj da je trista. I izdavač mu plati toliko. Kadgod se s nekim nešto dogovarao ispadao bi “grbav” mada je bio prav kao strela i nikad se nije žalio na neku nepravdu. Uredio je svoj život da sve bude ispravno, uspravno, svedeno, precizno, pa bi se šalio na svoj račun i izvodio burleske sa svim i svačim. Ponekad sam ga zamišljao kako je obuo sličuge i kako pravi piruete u njegovoj maloj, goloj sobi, između krevata, stola, stolice i Webstera. Obećavali su mu stalno i svašta: sto hekatara, hiljadu, pet kuća, novu veš mašinu, dve flaše Tallamore Dew-a, tri filma, kilo sremskih… Jednom mi je rekao da bi njegova majka uvek pre izabrala par sremskih od buketa ruža. Upijao je život kao oni koji nemaju meru. Onda bi ga delio sa svojim prijateljima. Stalno sam se pitao: koliko je njemu ostalo. Biti vredan  u ovom svetu nije sve. Potrebno je sa tim i živeti.

 

Sa izložbe posvećene Branku Vučićeviću u Galeriji Kulturnog centra

 

 

 

 

Plastični Buda, 19. decembar 2017, utorak

Mnogo događaja. Godišnjica smrti Branka Vučićevića. I dalje snažno osećanje nestvarnosti. Mislim da ne prođe dan a da ne pomislim na Branka. Prota se vratio iz Singapura. Dobio sam malog Budu. Prvi Buda u našem domu. Plastični Buda! To me podseti na Plastičnog Isusa i na smrt Lazara Stojanovića. Branko i Laza: stari drugari. Sigurno se i dalje prepiru. Čujem kako Branko kaže: čoveče! Kao da ponovo slušam Vudi Gatrija sa Lazinog ispraćaja. Javila mi se Ani, ćerka Mindina. Došla je u Beograd da bi se podsetila na grad u kojem je rođen njen otac. Okupiće se nas nekoliko preostalih prijatelja da joj pokažemo grad i malo pričamo o prijateljstvu sa Mindom. Ona ima 19 godina. Sve deluje nestvarno. Gorana je imao koncert sa svojom grupom klasičnih muzičara u Galeriji SANU. Program posvećen meditaciji. Tridesetak ljudi. Svi posvećenici muzike. I jedan zalutali koji je ušao da se ogreje.  Bože, kakav je Minda bio muzički talenat! Koji je ono čuveni ruski muzički pedagog dizao Mindine šake i govorio: ovo su Rihtereove ruke? (Profesor beše Rihterov vršnjak i prijatelj.)

Svako jutro razmišljam o romanu koji me čeka. Napišem par redova da održim vatru. Čekam da se svet oko mene malo smiri pa da potpalim nameštaj. Svet se, na žalost, ne smiruje. Danas je slava. Već nekoliko godina idemo kod rođake Rade koju ja od milošti zovem tetka. Čuo sam se rođakom Brankom koji je u okolini Sietla. Počeo mu je sabatikal. Ruža je otputovala kod Manje u London. Smislio sam čestitku za novu godinu. Samo da je još nacrtam!

 

 

Pred ponoć sam napravio poparu. Sa sve proprženim čvarcima. Stari hleb da se ne baca. Novi ujutro da se umesi!

Ne teraj mak na konac i ne prenosi strah sa kolena na koleno. Neko ti iz daljine maše. Prijatelj ili sačekuša? Jezik za zube! Dupe uz zid. Nije ovo vetar u vrbaku, nije ovo Murzilka, nije ovo Tri debeljka. Ovo je cunami koji odnosi čitave generacije.

Čovek u visokom dvorcu, 31. mart, četvrtak

Sunce, proleće, kratki rukavi. Trebaće vremena da se naviknemo.

 

 

Oslobađajuća presuda Vojislava Šešelja. On se raspištoljio na konferenciji za štampu koju prenosi N1. OK, to je medijski poželjno. Sada se to može gledati ne samo u Srbiji nego i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Tako se jačaju uzajamne veze. Kratka konferencija. Nema mnogo pitanja. Š. Najavljuje da će tražiti odštetu od Haškog tribunala u iznosu od 12 milona eura. Za svaku godinu po milion. Priča o zdravlju i duševnim patnjana. Ne pominje izgubljenu dobit. Prostačke lične aluzije na račun hrvatske predsednice.

 

Šta će Srbija da  učini? Pa šta Srbija uopšte može da učini? Da poništi presudu Haškog tribunala i da pokrene novo suđenje? Smešno.

 

 

Upravo sam snimio prilog za Metropolis. Šta čitam, šta slušam, šta gledam. Morao sam da se pripremim. U glavi. Knjiga: Čovek u visokom dvorcu od Filipa Dika. Prvi put sam je čitao pre oko četrdeset godina. Obožavao sam je. Gledali smo nedavno seriju napravljenoj prema knjizi. I bili prilično zatečeni prazninom i konfabulacijama. Onda sam ponovo uzeo knjigu. U međuvremenu su ovdašnji političari i istoričari pristupili tumačenju istorije na sličan način. Šta bi bilo da nije bilo 27. marta 1941? Šta bi bilo od Jugoslavije? Šta od Srbije i Srba? Rat bi protutnjao oko nas, zaobišao nas sa severa i juga, sa zapada i istoka. Onda bismo se razvili poput Švajcarske. Zapošljavali bismo Švabe i Skandinavci. Bili bismo sila.

Te besmislene tugovanke okrenute prema našoj prošlosti koje predstavljaju kombinaciju političkih ubeđenja i selektivnog pamćenja. Meni to zvuči i prilično morbidno. Kao da te istorijske konfabulatore zabole za osećanja miliona ljudi koji su svoje živote, i svoje sudbine, ugradile u proteklu istoriju. Kao da je u pitanju neka nova društvena igra, neki Riziko ili Monopol, u kojoj je dopušteno prekrajanje i relativizovanje tuđe prošlosti bez ikakvih ograničenja. I onda ti Nedić, Ljotić i slična bratija postaju nevine žrtve, a Jevreji, Romi i antifašisti kolateralna šteta u sukobu civilizacija.

Možda bi, za početak, mogli da pročitaju “Čoveka u visokom dvorcu”. U tom romanu su Nemci i Japanci pobedili.

 

Šta slušam? Erika Satija, Emi Vajnhaus, Dinu Verne… Ova poslednja peva “Blatnae pesme”, pesme iz Gulaga. Slušao sam to osamdesetih. Sada ponovo. Mada, meni je muzika prava droga. Kad pišem moram da isključim muziku da me ne “ponese”. Ubije me trenutno. (Sati je jedan od retkih koji može uvek da se sluša.)  A Emi je poslednji, bezuspešni, koncert imala baš u Beogradu. Trebalo mi je dugo da ponovo počnema da se slušam. I sad bi trebalo da pustim “Back to Black” ili “Opušak”, na ruskom “Kuroček”? Od te tragičnosti, lične i kolektivne, ne propada se. Potpuno očajanje je nešto drugo. Ono se ne pokreće muzikom ili knjigama. Kako to opisati?

 

Ipak, “Back to Black”

 

 

A šta gledam? Svet oko sebe! Ljude! Slike! Fotografije! Filmove! Snimamo pored “moga” Muzeja melanholije u pobočnoj uličici. Vidim kako su otvorena pomoćna, podrumska vrata i kako se u prostoru radi. Znači, ipak je Poslovni prostor odlučio da ga izda. Da li će to biti neka pivnica?

 

Gledam i upoređujem. Potpuno nesvesno. Bože, da neki ljudi znaju koliko toga pamtim gledajući odmah bi me zatukli.

 

Obilazim zgradu dok me prati kamera. Kao, istražujem spoljašnost zgrade.

 

Pre dva dana  održali smo mali hepening ispred Muzeja melanholije u okviru promocije koja je bila u Kulturnom centru Grad. Plašio sam se da li će doći dovoljno ljudi da svako može da drži po jedno slovo.  m u z e j   m e l a n h o l i j e – ukupno 16 slova. Znači toliko je bilo potrebno da nas se okupi. Ili bar osima, pa da svako drži po dva slova. Moja strahovanja se nisu ostvarila. Došlo je   tridesetak ljudi. Neki, poput Mimice, nisu hteli da se fotografišu. Naravno, najveći broj lica bio mi je poznat. Kad smo ispisali poruku Muzej melanholije moj unuk Ognjen  predao mi je neku vrstu drvene knjige (poklon Zorana Đukanovića) u koju sam stavio veliki, zarđali ključ od zgrade. Ključ sam pokazao i rekao otprilike: Ne mogu oni da zatvore onoliko muzeja koliko ih mi možemo otvoriti! Onda smo se, kao raspuštena deca, sjurili u Grad na promociju. Govorili su Milan Vlajčić, moj stari kolega iz Politike, i Tanja Rosić, prijateljica iz devedesetih. Govorio je i Zoran Hamović, moj izdavač. Tanja je u jednom trenutku, govoreći o knjizi, rekla nešto što mi se učinilo suštinski. Estetika skromnosti. To se, u stvari, odnosi na na naše prethodne živote, one pre devedesetih. To nije samo estetika, to je i moral, i komunikacija, i odnosi između ljudi. Naši životi pod Slobom bili su opterećeni mnogim stvarima, posebno borbom za golo preživljavanje. Ipak je to bio život bogatiji i istinskiji od ovog danas. Postojala je nada, postojala su očekivanja. Postojala je i solidarnost. Današnji strah za golu egzistenciju posledica je opšte zamora i iscrpljenosti. Kako nas samih tako i cele zemlje. Nije toliko fabrika zatvorene samo zbog pljačke i otimačine nego i zbog dugotrajnih gubitaka i zastarelosti opreme i znanja. Pokidali su se zupci na velikoj, složenoj mašini ekonomije. Otišlo je previše ljudi koji su nešto znali.  Kao društva, svi sa prostora pokojne Jugoslavije, mi smo duboko i teško ranjeni. Nemam pojma kako ćemo preživeti rane koje smo naneli sami sebi. To stanje ranjenosti i bolesti se produžava. Ne može se ukloniti  pomadama iz apoteke političkih čuda.

Melanholija je prirodni, spontani odgovor na dugotrajno osećanje gubitka. Da, mi nisamo samo izgubili samo svoju zemlju, izgubili smo svoje detinjstvo, svoju mladost, svoju geografiju, priče, zaplete, verovanja, nade…

Ne vidim, međutim, neku sreću ni kod mladih ljudi koji nisu opterećeni tim ranama. Oni koji su rođeni u Ovome Ovde i sami osećaju fantomske bolove od gubitaka svojih roditelja.

 

Danas je novi dam. Možemo da sedimo napolju i pijemo pivo. I očajanje ima svoj ritam. Nahranimo ga sećanjem i oterajmo sve u 3 pm…

Crno proleće, 24. mart, četvrtak

Evo ga, prođe godinu dana kako sam o tome pisao. Proletelo. I vratilo se. Morao sam samog sebe da podsetim. Da izvučem iz starih rukopisa i zabeležaka. Postavio sam sećanje 20. marta 2015. godine. Četiri dana pred obeležavanje bombardovanja 1999.

 

Blizina sećanja, (I) 20. mart 1999. / 20. mart 2015, petak

 

To me je sećanje koštalo. Samo ja znam koliko. Ali bio sam se rešio da se oslobodim muklog glasa koji se vraćao i vraćao kroz priču o onome šta je bilo. Kao i svako pravo sećanje i ovo je veoma lično. Pisao sam to u nekoj vrsti groznice. Nadao sam se da će biti prevedeno na albanski jer mi je jedan prijatelj iz Tirane to obećao, ali to se nije desilo. Nisam imao potrebu da tražim izdavača za priču pod naslovom “Blizina sećanja” koju sam postavio u Dnevniku u pet nastavaka, ukupno četrdesetak strana, sa nešto fotografija i ilustracija. Da li se nešto promenilo za poslednjih godinu dana?

Samo to da su zaborav i pamćenje postali još selektivniji. Pamte se samo sopstvene žrtve, zaboravljaju ili relativizuju tuđe. Vidi se samo sopstvena patnja. I ništa preko toga.

 

Večeras će u to ime ulicama Beograda da maršira Nacionalni stroj. Šareno društvo mangupa, mitomana, foliranata i neznalica. Sada će oni da prave istoriju. U svojim crnim odorama, sa crnim i nacionalnim zastavama. Slaviće se Srbija onako kako se slavi po na fudbalskim utakmicama kad se pokosi igrač suparničkog tima. To će biti Srbija budućnosti – zemlja osvete i revanša.

Danas će biti izrečena kazna Radovanu Karadžiću. U stvari, možda je već izrečena, dok pišem ove redove. Sada je dvadeset minuta do četiri. Tako će se spojiti dva događaja. Pa će se i od toga napraviti neki simbol za večnost.

Pre toga sam platio veliki račun za struju. Legla mi je penzija. Vreme je sivo, vlažno. Kiša je stala. Za sada. Prethodnu noć i pre podne mučio sam se sa nekom analizom. Mladi maćak juri po kući matoru mačku. On je ugojen, velik, crno-beli, a ona suva kao graničica, crna. U stvari, ima skoro neprimetan beli beleg na grudima. Dođe kod mene dok pišem u fotelji i namesti se tačno između mene i laptopa tako da moram da pišem preko nje. Mačak je merka ali ne sme da priđe jer zna da će dobiti šljagu ako je napadne.

Pričao sam  mačkama o Nacionalnom stroju i o tome da večeras nećemo izlaziti, ali one to nisu komentarisale. Onda sam im pričao i o Radovanu Karadžiću i o njegovoj ulozi u našim životima, o majčinoj familiji iz Sarajeva, i o očevoj sa Kozare. O tome kako je izbrisao celu jednu porodičnu istoriju, kako se moja rodbina rasula na sve strane. Nije Radovan bio usamljen u tom ludom poduhvatu. Ne gledam ja u njemu uzročnika svih zala i prokletstva. Bio je to dosta zajednički poduhvat. U kojem je “naša” strana dala najznačajaniji doprinos, ali u kojem su i druge strane srdačno učestvovale. Možda je u tome i najveći problem oko suočavanja sa prošlošću i pomirenjem ovde. Nijedna strana nije bila nevina. Ali su nevini masovno stradali. Na svim stranama.

U jednom trenutku, dok sam pričao o Radovanu, i njegovoj knjizi pesama “Crno proljeće”, mačor se proteže i ispusti jedan sasvim sitan mnjauk. Šta mu je to značilo? Da se slaže?

Evo ga kako marširaju ulicama Beograda. Je l oni to najavljuju novo izdanje crnog proleća?  Ko će to štampati? Naći će se već neko.

 

 

 

Nasesti na laž, 8. jun, ponedeljak

 

Već sam pisao o tome kako banalne, glupe i izvitoperene izmišljotine haraju svetom. Ono što mi je posebno tužno u novoj “zaverologiji” to su ljudi koji nasedaju. Prosto bi se mogli nacrtati. Usamljeni, poluobrazovani, siromašni, nezaposleni ili u penziji, marginalizovani.. A onda dobijem cirkularni mail od nekoga ko nije ni poluobrazovan, ni siromašan (u onom drastičnom obliku). Vidim da je moj stari prijatelj, i kolega iz “Politike”, naseo. Reč je o tzv. Informaciji da je u školama u Velikoj Britaniji izbačeno poglavlje o holokaustu jer to vređa muslimane. Onda ide i tekst o tome šta to znači.

 

 

OВЕ НЕДЈЕЉЕ СУ У ЕНГЛЕСКОЈ ИЗБАЦИЛИ ИЗ ШКОЛСКОГ ГРАДИВА СПОМИЊАЊЕ ХОЛОКАУСТА ПОД ИЗГОВОРОМ ДА ТО ПОГАЂА МУСЛИМАНСКИ ЖИВАЉ КОЈИ ПОРИЧЕ ДА ЈЕ ПОСТОЈАО ХОЛОКАУСТ.

ТО ЈЕ ЗНАК ДОЛАСКА НЕСРЕЋЕ КОЈИ СЕ ПОСТЕПЕНО ШИРИ ПО СВЕТУ, ПРЕТЕЋИ СВЕДОК ЛАКОЋИ КОЈОЈ СЕ ДРЖАВЕ ПОКОРАВАЈУ.

ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД 70 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У ЕВРОПИ

ОВАЈ Е-МАИЛ СЕ ШАЉЕ У ЦИЉУ ДА СЕ ФОРМИРА ЛАНАЦ СЕЋАЊА У СПОМЕН 25 МИЛИОНА РУСА, 6 МИЛИОНА ЈЕВРЕЈА , 1,5 МИЛИОНА СРБА, 40 МИЛИОНА ХРИШЋАНА, 10000 ПРАВОСЛАВНИХ СВЕШТЕНИКА, МИЛИОНА УБИЈЕНИХ, СИЛОВАНИХ, СПАЉЕНИХ, ИЗГЛАДНЕЛИХ ДО СМРТИ И ПОНИЖЕНИХ ОД СТРАНЕ ОНИХ КОЈИ СУ ЖЕЛЕЛИ ДА УНИШТЕ ЦЕЛЕ НАРОДЕ И ЗАВЛАДАЈУ СВЕТОМ.ДА НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИМО.

САДА, ВИШЕ НЕГО ИКАДА, НА ОСНОВУ НАПОРА ОНИХ КОЈИ СУ ПРОГЛАСИЛИ ДА ЈЕ ХОЛОКАУСТ БАЈКА, НЕОПХОДНО ЈЕ УЧИНИТИ СВЕ ШТО СЕ МОЖЕ ДА СВЕТ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!!!

ОВАЈ Е-МАИЛ ТРЕБА ДА СТИГНЕ ДО НАЈМАЊЕ 40 000 000 ЉУДИ У ЦЕЛОМ СВЕТУ!

ПРИКЉУЧИТЕ НАМ СЕ И БУДИТЕ ДЕО ЛАНЦА СЕЋАЊА , ПОДСТАКНИТЕ, ПОМОГНИТЕ ДИСТРУБУЦИЈИ ЛАНЦА СЕЋАЊА ПО ЦЕЛОМ СВЕТУ!

МОЛИМО ПРОСЛЕДИТЕ ОВАЈ Е-МАИЛ НАЈМАЊЕ ДЕСЕТОРИЦИ ИЛИ ВИШЕ ВАШИХ ПОЗНАНИКА И ЗАМОЛИТЕ ИХ ДА НЕ ПРЕКИНУ ОВАЈ ЛАНАЦ СЕЋАЊА !!!!!
НЕМОЈТЕ ДА ОБРИШЕТЕ ОВУ ПОРУКУ, ТО ТРАЈЕ САМО МИНУТ ДА ЈЕ ПРОСЛЕДИТЕ !!!!!!.
Liči mi da je neki bosanski Srbin sročio ovu informaciju-umotvorinu.

Onda odem na BBC i otkrijem sledeće:

 

• BBC NEWS | UK | Education | Holocaust ‘ban’ e-mail confusion
www.bbc.co.uk/1/hi/education/6563429.stm
17 Apr 2007 – It says: “Recently this week, UK removed The Holocaust from its school curriculum because it ‘offended’ the Moslem [sic] population which …
• UK government acts on hoax e-mail – BBC News
news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/education/7226778.stm

4 Feb 2008 – A widely-circulated e-mail has falsely claimed that schools in the UK will… Holocaust is not being taught in schools or is being removed from …

 

 

Laž je lansirana još 2007. Sad je došla i do nas. Samo je obogaćena brojem stradalih Rusa i Srba, kao i ukupnim brojem hrišćana. Šta je sa Romima, antišašistima, homoseksualcima, ljudima i decom koji su pobijeni kao mentalno zaostali? Ovo je nedvosmisleno deo novog hladnog rata u kojem se dokazuju nedokazive stvari. Onaj ko ovo širi ne samo da ništa ne zna nego ga i nije briga za sve druge osim za sopstvenu sliku. On je pripadnik nebeskog, svetog i žrtvovanog naroda. Njemu je sve dozvoljeno. Kad laže onda to nije laž već deo rata u kojem svi učestvuju i u kojem su dozvoljena sva sredstva.
Žao mi je starog kolege koji je “naleteo” na ovu glupost i uputio cirkularno pismo na stotinak adresa. Ipak, ono što je tužno nije naša naivnost koliko energija i moć mržnje koji napadaju sve živo. Holokaust se poteže kao sredstvo manipulacije svim i svačim. Holokaust je, međutim, više od bolesne ideologije i spremnosti da se počine najstrašniji zločini, holokaust je uverenje da cilj opravdava sredstva. Kad jednom “očistimo” svoju zemlju od onih koji su nam smetnja (Srba, Hrvata, Muslimana, Albanaca, Makedonaca, Roma…) buduća pokolenja će nam biti zahvalna bez obzira kako to danas izgledalo necivilizovano. Tako se mogu “čistiti” države i gradovi od pripadnika drugih nacija, drugih vera, drugih profesija, drugačijeg izgleda, navika i ponašanja, tako se mogu počiniti nezamislivi zločini i ponašati kao neko ko sve to radi za buduće generacije. Takoreći se žrtvuje za njih.
Ta teza o žrtvovanju za budućnost zajednička je svim ludacima. Pa i onim koji šire priče o zaverama.

 

Danas je težak, sparan dan. Nerviranje oko posla, odnosno oko tendera koji je tako sproveden da mi ništa nije jasno. Naš glavni konkurent kad ponudi potpuno nerealno nsku cenu, na pitanje članova komisije kako im se isplati da rade za takvu cenu, ima spreman odgovor: “Nama je čast da radimo za vas!” Znamo da je u pitanju besramni damping sa idejom da se poraze svi konkurenti i da onda kao monopolista može da određuje cenu koju hoće. U međuvremenu je potpuno rasturio tržište i isplativost celog posla.

Ovde je blefiranje uslov opstanka. I naravno, ko ima koga iza sebe. Slušam razgovore o penziji i koliko će ko uspeti da dobije. Moraju se ispuniti oba osnova: starosni i godine staža. Ako neko ima četrdeset godina staža a nije napunio šezdeset i pet godina on je u problemu. Tako se kažnjavaju oni koji su rano počeli da rade, oni koji nisu trošili vreme na studiranje. To je tako nepravedno i besmisleno da ne znam kako bih to nazvao.

 

A u Skupštini Grada neko priča o satanističkim seansama u Muzeju Nikola Tesla. Baš pored Tesline urne. Da ne poveruješ. Ludilo je dobilo javni legitimitet. Svako može da lupeta šta mu padne na pamet. I nikoga nije stid.

 

 

 

Sećam se svojevremeno, u “ono doba”, kako su neki relativno nepoznati pisci išli u invalidsku penziju zbog nečega što se nazivalo “neuroza gravis”. Navodno je to bila ona vrsta poremećaja koja nije dozvolkjavala piscu da drži olovku u ruci. A da diktira, pitao sam se. Tako je jedan naš poznanik sa šaha, pesnik, otišao u penziju bez dana staža. Igrao je šah za GSP pa je imao i besplatan prevoz. Bilo je to doba muza.
Pokloniš se i počneš. Živiš skromno, prema mogućnostima. Red poezije, red šaha, druženje uz pivo, crna kafa, u jutro pogačice i jogurt. Sve daleko od politike i sudbonosnih odluka. A opet blizu. Svaki čas se neko zajebava za neumrlim sinom, svaki čas neko ode u zatvor, pa i pasoš se oduzme, ali svet je velik i otvoren, možeš da se skloniš, od sela do Nemačke, budućnost u kojoj nema zavere i mržnje koja lije sa svih strana.

Bože, ta prošlost ponekad deluje baš kao neki zen.