Pismo Aci, 17. jun 2017, subota
Spavam teško, uspavljujuće, bez snova. Hodam na prstima, derem se ko magarac, trošim nemilosrdno, skapavam bez kinte, žedan neprekidno, muka mi od pomisli na sve osim na Čivas. Narkotike uzimam redovno. Pokušavam da prinesem kurje oko slepoočnici ne bih li se ubio. Od toga se samo ukočim. Letim na krilim mašte. Poštujem život. Nedeljno dva puta meso. Opstipaciju regulišem prolivom. I obratno. Čitam klasike nečega. Uživam u akcijama. Pratim ih po samoposlugama. Niko se nije rodio kao drvo javorovo zato što je to hteo. Od javora se prave dobri instrumenti. Moja glava je rezonantska kutija.
Pomoći ću ti svakako ali ne znam kako. Mogu da hvatam odjeke i da pokušam da ti ih reprodukujem.
Mačka se popela na trešnju i ne zna kako da siđe. I ja sam u sličnoj situcij, ali mene niko neće spasavati. Moraću da se pretvorim u gusenicu.
jebi ga, prijatelji, ne znam da li sam ikome išta pomogao, ali tako je kako je vaš kaza
RAZGLEDNICA IZ ZAGREBA
(Prisluškivanje)
Jutro. 4. 4. 2017. Zagreb. Linija tramvaja broj 12 – Dubrava-Ljubljanica. Moja ulazna stanica – Trg Bana Jelačića. Fokus istraživanja – bliskosusjedska politika u očima građana. Ispred mene, dvije ženske osobe, kasne dvadesete.
Osoba 1 (elegantna ali glasno logoreična) “….Ma kužim, ali nije sve u tome. Nemreš stalno mislit ni na klince. Meni je i politika važna. Jesi gledala onog našeg jučer u Mostaru? Svi imaju nekaj za reč, ali meni je on skroz u redu. Bar je gospodin, to se odmah vidi. Glavno da nije neka seljačina ili fosilac…”
Osoba 2 (manje dotjerana: po prvom dijelu razgovora očigledno je umorna majka malog djeteta)…”Meni je ipak nekak umjetni. Priča OK, to je, al pojma nemam šta misli. Onaj novi srpski mi izgleda ljudskije, ne znam, da popiješ kavu sa njim….”
Osoba 1 “Kavu? Sa tim tipom? Svi kažu da je lupež. Možda se ne vidi, ali, ne znam, mislim da laže čim zine. A vidiš da se ona mlada raja u Beogradu buni, ima neki razlog…”
Osoba 2 “Kaj se onda sad bune? Čovjek je pobjedil bez frke. Pa nisu ni tamo svi blesavi. Klinci se uvijek nešto bune, a nemaju pojma o čemu…”
Osoba 1 “Ne znam. Sve su to neke mućke. Velim ti, tu se sve vrti oko para i kak kaže Putin. Ili Trump. Pojma nemam. A ona Trumpova Slovenka je zgodna….”
Osoba 2 “Zgodna? Sve je to umjetno. A mora da je lumen kad živi sa tom pojavom. Mora da se izoperirala. Izgleda ko Jasna….”
Osoba 1 “Jasna? Misliš Vladekova?”
Osoba 2 “Aha, jučer su bili kod Pere. Spektakl!”
(Obje osobe počinju hihotati i razgovor se naglo udaljava od politike.)
Najkraće opisano, sociološke metode su bazirane na kvantitativnom (brojke, mjerenje, statistika) i kvalitativnom pristupu (subjektivni opis i interpteracija). Oblici/tehnike u kojima se primjenjuju idu od ankete (gdje je važno odrediti uzorak), intervjua, promatranja (uz ili bez sudjelovanja istraživača), eksperimenta do analize sadržaja postojećih (sekundarnih, povijesnih i modernih) dokumenata. Brojke mi nikad nisu bile bliske. Dakle, više mi leži kvalitativni pristup. Što se anketa i intervjua tiče, imam nekog iskustva ali mi je uvijek nešto falilo. Promatranje, pogotovo uz sudjelovanje, me pogađa bliže, kao i eksperiment i analiza, ali opet neki nivo autentičnosti nedostaje. Slučajni uzorak ima smisla. Jedino što mi je do sada nedostajalo je nešto novo, ako ne baš skroz znanstveno, a ono bar osvježavajuće i smisleno. Moj je prijedlog – nova metoda. Kvalitativna, bazirana na slučajnom uzorku i nevidljivom sudjelovanju/promatranju, neka vrsta eksperimenta uz mogućnost dodatne ili naknadne analize. Najpoštenije rešeno, ta se metoda može nazvati METODOM PRISLUŠKIVANJA. Način registracije – snimanje I-Phone-om (što dozvoljava osmatranje sudionika u istraživanju).
Drugi razgovor, kojem sam se približila kad je već bio u toku pa mi je, nažalost, izmakao početni razvoj misli. Isti tramvaj, dva penzionera.
Penzioner 1 “…Joj, ti si takav papak. Pa kaj ti je?! “Narod je rekal”?! Narod je stoka. A da su tam izabrali i Papu ja bi znal da je i Papa četnik…”
Penzioner 2 “Čuj, možemo se mi zezat, al mi ne diraj u Papu. Kaj je tebi, si bolestan?!”
Penzioner 1 “Dobro, nema veze. Pa znaš da ne mislim baš tak. Znaš kaj mislim….”
Penzioner 2 “Niš ja više ne znam. Tu mi je stanica. Ajd bok….”
Treći razgovor, isti tramvaj u suprotnom smjeru. Mama u najboljim godinama i vrlo zgodna kćerka u dvadesetima.
Mama “Sama ne znam što bih ti rekla…”
Kći “Pa ne moraš bas uvjek nešto reći. Ponavljaš se i ideš mi na živce.”
Mama “Ne budi bezobrazna, mogu ti reći što mislim.”
Kći “Joj, daj prestani. I sama kažeš da ti je Zlatan simpatičan.”
Mama “Ma je, dragi je, ali da baš sad ideš tamo…”
Kći “U čemu je problem? Tamo je skroz dobro, kažem ti. On nema veze sa politikom. Baš ga briga. I baš ni mene nije briga. Kužiš?”
Mama “Nemoj ti meni ‘kužiš’. Tamo mogu biti gužve. Već počinje, bilo je na televiziji..”
Kći “Ma ja tebe ne kužim. Kakve veze imaju neke male gužve sa mnom? Uvijek si pričala da ti je bilo zgodno u Beogradu, a sad je problem ako je i meni zgodno. U čem je štos?!”
Mama “To je bilo onda …”
Kći “Kad ‘onda’?”
Mama “Ne pravi se blesava. Onda, prije. Samo me brineš…Nema nitko zgodan na faksu?”
Kći “Ima jedan Hercegovac. Sa velikim križem i ošišan na ćelavo. To bi ti se vise sviđalo?”
Mama “Baš si naporna. Ne, ali ovo je sve komplicirano…”
Kći “Puno ti je ostalo od tvog humanizma…. Hajde, tu silazimo…”
Prvo iskušavanje prisluškivanja ukazalo mi je na potencijalnu vrijednost nove metode i dalo ideje za njeno razvijanje i usavršavanje (koje će uslijediti). U ovom pilot-istraživanju usmjerila sam se na putnike jedne od glavnih gradskih linija. Vozila sam se amo-tamo četiri sata i čula pedesetak razgovora, neke u potpunosti, neke fragmentarno. Glavne teme slučajno okupljenih grđjana su bile: problemi na poslu, bolesti, djeca, ogovaranje kolega, roditelja, profesora i partnera. Samo ova tri razgovora su odgovarala postavljenom cilju; oslušnuti što se misli o politici, sa težištem na lokalna i susjedska zbivanja. To, za veliku većinu, baš i nije neka tema. Bar ne u tramvaju.
Mira Oklobdžija
Dođem ti, dođeš mi, 5. oktobar, sreda
Dragi prijatelju, nismo se čuli, ni videli, već čitavu večnost. Još uvek neko od matoraca izvali: “ni pisma, ni razglednice”, što, naravno, sve manje ljudi razume. Uzalud, svojevremeno, pre nekih petnaest godina, pokušah da te naučim da koristiš mail. Odgovorio si mi par puta uz pomoć onog svemoćnog “reply”. I to, međutim, zamre. U starom inboxu i dalje čuvam tvoju adresu i tragove naše komunikacije.
Ponekad, kad sam sam, setim se ko je sve od zajedničkih poznanika i prijatelja otišao. U stvari, setim se ja i u društvu, jer je tema starenja i odlazaka deo visinskih priprema. (Samo što ja to sebi neću da priznam.) Starenje i smrt su, deo života. Sve više o tome pripovedaju.
Odnedavno primećujem da je tema skore apokalipse veoma popularna. Svi propadamo. Na čelu sa majkom Zemljom. Ili nas udari asteriod, ili Sunce izgubi snagu, ili iznenadne eksplozije na Suncu zbrišu kompletan život. Propast preti od: globalnog zagrevanja, zagađenja, prenaseljenosti, nuklearnog rata, epidemija i novih boleština koje samo vrebaju iz leda koji se neumitno topi. Ima bre, da se podavimo ko pacovi! Ima da nas nema! Ima da pocrkamo! Sva je prilika, tome u prilog ide teorija i teologija, da nam je tako suđeno. Ne samo zbog grehova neizmernih. Jebo, ne jebo, kurcu vreme prolazi… i druge narodne mudrosti koje će da relativizuju etiku i moral na način koji je neophodan za velike tv serije. Ma važno je da je zaplet uzbudljiv. I mahom neočekivan. Ali da stalno ima nagoveštaja.
Odmah iza ove poplave apokaliptičnih predanja i pojanja idu svojevrsna otkrića da je smrt samo druga dimenzija. Sve više je onih koji su se, kao, vratili sa “onog sveta”. To je blagotvorno iskustvo koje one koji su se “vratili” čini spokojnim i vedrim u pogledu izvesnosti smrti. Ne bi me iznenadilo da se uskoro pokrene veliki biznis sa agencijama-klinikama koje bi bezbedno ljude mogli da suoče sa “drugom stranom” i da im na taj način potpuno otvore oči oko toga šta je smrt. Medicinski, to je odavno razvijeno, povređene ili teško obolele ljude, stave u stanje kontrolisane kome da bi se povratili od stresa i da bi obnovili energiju novog života.
Tu smo! Smrt nije ništa.
Iz toga logično proizilazi da ni život nije ništa. Očas se može prekinuti, poništiti, izbrisati. Kad pripadnici Islamske države, u propagandne i obrazovne svrhe, odsecaju ljudima glave, oni time ne uteruju samo strah već i pokazuju da svrha života ne može biti samo u životu. Potrebno je da postoji nešto iza, druga dimenzija. Kao što se preko interneta i raznih medija širi priča o skoroj apokalipsi, kao i to da je smrt samo nastavak života u drugom obliku, onda nije nikakvo čudo što pripadnici ISIS-a veruju da će smrt i njih same učiniti mnogo mnogo srećnijim. Oslobodiće se obaveza. Svih. Jednom za uvek.
Neki pominju 5. oktobar, današnji dan samo pre 16 godina. Onda kad je pukao Sloba i njegov režim. Sve uz pomoć domaćih i stranih službi koje su procenile da tu više nema zarade i opstanka. Mi smo, međutim, kao i uvek, potpuno bili izvan tih okvira. Skroz čista srca. Nismo očekivali da će se sve samo od sebe promeniti. Samo smo želeli da se to zločinstvo i ta patologija zaustave i da počnemo da živimo kao sav normalan svet. To, oko života kao sav normalan svet, počinju prva razmimoilaženja. Gde se, ono, živi normalno: u Švedskoj, Nemačkoj ili u Rusiji, možda na Kubi? Ja birao Švedsku, kao i najveći broj mojih prijatelja i rodbine, a oni koji su bili za Ruse i za Kubu, umesto da tamo potraže sreću i budučnost ostadoše u Srbiji u kojoj su mogli lepo da se obogate i razgaće, i nikome da ne polažu računa. Stvarno je u Švedskoj mnogo hladnije i sivlje nego u Srbiji. Tamo ljudi pate od depresije i besmisla. Za razliku od onih u Srbiji! Ne bih više da pominjem 5. oktobar, sva ona očekivanja i razočarenja, sve one gluposti, gadosti i prokletstva koja su prešla preko naših leđa. Najgore nije prošlo. Jer sada nastupaju tipovi, i tipkinje, koji nemaju ništa – ni od talenta, ni od znanja, ni od osećanja. I oni će sada da popunjavaju rupe i praznine u našem sećanju. I biće svedoci istorije. Dok ne udari onaj asteriod. Valjda.
O da, tu je i sećanje u obliku snimka Vesti sa Radija B92. Da li ćemo naše sećanje na B92 da ponesemo sa sobom baš kao i knjige poput “Grof Monte Kristo”? Ko to još čita osim nas obuzetih tajanstvenim senitmentom zvanim Duh Vremena?
I tako, u međuvremenu, prođe još jedno nebesko telo tik između Zemlje i Meseca. Sledeće, možda neće. Ima da nas zbriše i rasprši u prostor i vreme, transformiše u ćestice koje će nositi tajanstvene informacije. Ko će ih pročitati, ko protumačiti? Bog? Po svojoj prirodi njemu nije do tumačenja.
Glave će se kotrljati! Ovde i tamo. I svetina će da kliče u zanosu prelaska u novu dimenziju. Jebo te bog! Dokle smo dogurali!
Gde si uopšte prijatelju?
Dođem ti? Dođeš mi? Ne, nije reč o novcu, a možda i jeste, ko zna. U svakom slučaju toliko toga zajedno preživesmo a sada ne znamo gde je ko.
I moje oglašavanje ovim putem predstavlja samo tračak – neki zrak svetlosti koji se rastvara u krik pulsara. Ko zna da se baš tebi obraćam. Ko će se prepoznati?
Vidim svoju generaciju raspršenu poput malezijskih leptira. Neki uhvaćeni, neki prodati, neki izloženi. Neki usamljeni, neki odavno prah, neki sa potomcima. Učimo se preživljavanju bez sećanja i milosti. Padamo u zanos očajanja iz kojeg izlazimo osnaženi poput okamenjenih knjiga. Pijuckamo čaj i peckamo se uspomenama.
Nema povratka, ali ima susreta.
To je i svrha ovog pisma.
О деменцији – писмо Душана Мрђеновића, реакција на Ромпомпони
Драги Казимире,
“Узеде ми реч из уста”, што би се рекло, ма колико то нехигијенски звучи! Питање постављено у поднаслову твог текста, а које не схватам као реторичко – Da li je demencija najefikasnije sredstvo za očuvanje mentalnog zdravlja? – код мене је изазвало једно громко ДАААА!
Међутим, хајде да погледамо ствари из другог угла… Мало веселијег.
Деменција није ствар избора. Сем код релативно ретких изузетака, она је награда за животно дело. Нешто као одлазак мозга у пензију, јер није лако, нити је хумано, бити до краја свестан вештачких кукова, крезубих вилица, пелена… беде свакојаке.
Пошто сам се и сам бавио (као што знаш, и хемијским, и биолошким, и менталним методама) темом превазилажења стварности, узећу слободу да поменем један лични и себични пример – бежање у мале психозе. Такорећи психозице. Бар у периоду када си “Too Old to Rock ‘n’ Roll – Too Young to Die!” Оне које нипошто нису за Губеревац, па чак ни за Палмотићеву. Оне због којих наивни Амери годишње остављају милијарде долара својим шринковима, а онда, када се, доведени до банкрота и финансијски и ментално очишћени од малих и невиних навикица, нађу сами са собом, суочени са истим оним лажовским и суровим светом од којег су покушали да утекну – остају усамљенији и збуњенији него што су били.
Наравно, питање мере је важно. Треба бирати оне психозе које мало ко види и које битно не нарушавају здравље. Јер, код психоза, а камо ли психозица, “Остају острва нормалних реакција”, кажу психолози, “у којима се ништа неуобичајено не примећује, или бар нема ничег упадљивог.” И тако сви постајемо срећни.
Пре него што одем у кревет, рашчистим сточић поред троседа, распоредим подметаче за чаше, однесем пепељаре у кухињу, а мој и женин дуван, као и упаљаче, распоредим по тачно утврђеној шеми и под тачно одређеним углом. Откада сам открио ту чаробну формулу – спавам као беба, уз осећај да сам нешто важно обавио, заокружио дан… Спреман да сличним ритуалима започнем нови. Зар је то тако страшно? Зар је то много горе од гомиле лоразепама и бенседина?
“Али то је дефетизам!”, већ чујем повике негодовања и разочарења. Не, нипошто.
Књиге на којима радим ипак на крају буду штампане. Бар добар део наслова које сам наумио. Јер, опсесивност која израста из психоза може, ако је држиш под контролом, да допринесе да ти, на крају крајева, неко ипак да те проклете новце за штампу. Покушавају људи да те стратешким, подмукло-лажним попуштањем и преусмеравањем разговора на друге теме скину са дневног реда, да не кажем нешто грубље. Кажу секретарицама да те не припуштају у њихове “кабинете”. Предлози да се штампају ствари које неће донети профит им се чини као потпуно суманута идеја… Јер, они су “паметни” и, што је још горе, “норманли”. Али, што рече Душко Радовић, “Никада паметан не може да поспусти, колико луд може да затегне.”
А достојанство? Можда је то мало прецењена категорија, уз коју малограђани лакше успевају да правдају неуспехе? Шта је оно мало достојанства које још поседујем према могућности да на свет дођу све оне лепе и корисне књиге? Не доносе ми профит? Па шта? До сада би се сви ти неисплаћени хонорари ионако потрошили, баш као што су прхнули и аванси… А биће некоме те књиге вајда, и ти текстови, и слике, и музика, и свашта од тога што радимо – у то сам сигуран. Шта више, питаће се неко једног дана: “Па је ли могуће да је у оно лудачко време било људи који су се овим бавили?” Наравно, ако ико претекне времја ова.
А, пре или касније, на свакога дође ред да му извири глава испод сомбрера. Узгред, не знам човека чију песму си ми послао, али видим да је одличан тип.
Културна герила ментално окрњених особа је начин борбе који ја предлажем као терапију.
Девиза нашег покрета је: “Нема куће без луде браће!” (народна изрека из Јужне Србије)
Можда звучи блесаво, али мене леђа више не боле!
Поздрав, Д.
Илустрација (фотографија) непознатог аутора, вредно дело наше рок историј, не може се наћи ни у једном музеју у Србији.. ВЋК
Hrvojevo pismo
O pismima
Kad sam napisao poslednje pismo? Mislim na pismo koje se piše rukom ili kuca na pisaćoj mašini. Možda dvadeset godina. Moj rukopis se, u međuvremenu, prilično pokvario. Sve češće imam problem sa razumevanjem onoga što napišem rukom. Naravno, ja i dalje rukom pravim beleške, da imam tablet verovatno bih prešao na takvu vrstu pisanja. Cela moja komunikacija sa prijateljima, poznanicima ili sasvim nepoznatim ljudima, odvija se isključivo putem interneta. Tako oko dvadeset godina. Šta će biti sa epistolarnom književnošću? Gde će završiti? U jednom ogromnom inboxu. Čitao sam da je Susan Sontag iza sebe ostavila inbox sa preko 17.000 mejlova. To je sada ne samo deo njene ostavštine nego i oblast istraživanja. Možete da uđete u biblioteku i da kopate po tuđim pismima. Možda tom prilikom otkrijete da su vas mučile iste brige i isti strahovi. (Oni se češće dele od radosti i ushićenja.)
Pisma su čudo, bez obzira u kojoj su formi pisana.
Odlučio sam da od 22. februara 2016. otvorim novu rubriku u Građi za Muzej melanholije. Jednostavno – pisma.
Prvo pismo koje objavljujem je odgovor moga dragog prijatelja Hrvoja Batinića na poziv da nešto napiše za rubriku Sećanja. Hrvoje živi u Sarajevu. Sve vreme.
17. 02. 2016. – odgovor Hrvoja Batinića
Dragi Kaza,
Obradova me tvojim javljanjem!
A ražalosti određenim elementima sadržinskim tvoga maila
Stavljaš me, htio ne htio, u situaciju
Da imam osjećaj da moram da ti sada reknem nešto
Nešto mudro
Pametno ili makar malo utješujuće
Što ja ti nisam capable
Ja sam čekam da meni neko rekne
Nešto što će me malo “izvaditi”
Ali nema nigdje nikoga
Horizont je pust
I samo čovjek motri
I snatri
K’o napušten pas
I prevrće zgužvane mape svoje
Koje ga dovedoše na mjesto ovo
I pita se… jesu li lažne one bile – majku im njihovu
I čeka, čeka, čeka
Ko lovac u čeki
Da ugleda gljivu
Atomsku
Kad već lice Božije
Nije mogao
On 16.2.2016 21:26, Velimir Curgus wrote:
> Dragi Hrvoje, kako si? Šta ima kod tebe?
> Evo je upravo izašla moja knjiga priča i projekata “Muzej
> melanholije”. Nije velika knjiga: 13 priča i 3 projekta. Ubacio sam
> tri svoja projekta jer mislim da su i oni jedna zanimljiva priča. Ako
> neko hoće da ih realizuje, super.
> Ja se, inače, pomalo mučim ne toliko zbog starosti koliko zbog
> besparice i brige oko dece, odnosno unuka. Sve ti je ovo jedan veliki
> jad i čemer. O političkim i društvenim prilikama nemam
> šta lepoga reći. Pomračenje. I uma i prostora.
> I dalje pišem Dnevnik. Nemam pojma u šta će se to pretvoriti.
> Mogao bi da napišeš nešto za Sećanje. Volio bih. Baš.
>
> mnogo pozdrava od Kaze
>
> koji očekuje da se javiš