Briselski kupus i sloboda, 4. novembar, sreda
Gle: briselski kupus! Ima da te udavimo u njemu.
Ko je smislio da se briselski kupus na srpskom nazove “prokelj”. Genijalno. Lepo je kad se nove reči udobno smeste u jezik. Svakog dana stvori se neka nova reč. Izleti, začuje se, zapamti, izgubi, zaboravi, ponovo pronađe… I naša ljubav, ne verujem da je samo moja, prema izgubljenim i ponovo pronađenim rečima, deo je sopstvenog putovanja. Kako bi uopšte putovao kad ne bi otkrivao, pamtio, zaboravljao. Govorim, naravno, o životu.
Sećam se priča o tome kako su Diznijevi junaci ušli u srpski jezik. Vreme: predratno. Mesto: Politika. Miki Maus i Paja Patak postali su ravnopravni građani posle dugačkih rasprava, često i prepirki, poznatih jezikoljubaca: pisaca, novinara, prevodilaca. To je trajalo mesecima. Ali kad su jednog dana dobili svoja imena ovi junaci ostadoše to što jesu. Do dana današnjeg.
Danas ću ceo dan da slušam šta se dešava sa medijskim slobodama na prostoru Zapadnog Balkana i Turske. Biti protiv medijskih sloboda, kao uostalom i protiv same slobode, danas ne želi niko. Mislim, da se javno izjasni. Svi bi radije da se presele u manastirske ćelije nego da budu protiv medijskih sloboda. U Brislu je sve sređeno i fantastično organizovano. Svako zna svoje mesto i kojim redom šta ide. Da bi se plamen medijskih sloboda održao potrebno je održavati vatru ne raspirivanjem već prigušivanjem. Inače će sve odjednom da izgori. Ovako se iluzija samoodrživosti slobode i istine produžava, odnosno rasteže. Ne u nedogled, naravno. Pre ili kasnije suočićemo se sa stvarnošću. Kao što je to slučaj sa izbeglicama kojih je juče iz Makedonije u Srbiju, prema vestima, stiglo oko pet hiljada.
O medijiskim slobodama, baš kao i o slobodi govora, mišljenja i izbora, pričaće se neprekidno narednih godina. Društvene mreže su takođe mediji, pa je potrebno i njih uključiti da bi slika bila kompletna. Hvata me užas od tolike priče o nečemu što je elementarno a tako neuhvatljivo. Nije svako ko nešto napiše ili snimi novinar. Ima mogućnost da napravi i plasira informaciju, ali to ne znači da je tim činom postao novinar. Važan je kontekst, važno je kome se obraćamo, kako i šta poručujemo. Kada su iz Gulaga zatvorenici sekli svoje prste i sakrivali ih među debla isečenog drveća koje je bilo izvoženo, oni su time slali sasvim određene informacije i poruke. – Evo nas, još smo živi, ovde smo, u sibirskim šumama, daleko od svojih porodica i prijatelja, mi, robovi sovjetskog doba… Poslali su najstrašniju informaciju, dokument i svedočanstvo, ali nisu bili novinari.
U međuvremenu je ugašen Tanjug. Država mora da izađe iz medija. Osim iz javnog servisa. A Tanjug nije javni servis. Ko će sada da radi posao koji je obavljao Tanjug. Postoje dve novinske agencije koje teško da će moći, obimom i sadržajem, da zamene Tanjug. Nisam ni malo sentimentalan za Tanjugom, pogotovo zato jer je ta agencija prolazila kroz različite, često veoma mučne i odvratne, transformacije. Neki ljudi koji su godinama radili u Tanjugu više nisu živi, neki su se povukli u penziju, neki su osnovali nove privatne agencije. Čuo sam da je arhiva Tanjuga kamionima prebačena u Arhiv Srbije. Tako će, verovatno, postati predmet sukcesije pokojne Jugoslavije. Ta arhiva je svojevrsna priča o nastanku i životu pokojne Jugoslavije. Ko će čuvati sećanje na zemlju koja je nestala? Nisam siguran da je Arhiva pravo mesto za čuvanje sećanja.
Naša su deca volela prokelj. Najviše kad smo ga pripremali zapečenog: prvo se kratko prokuva pa se složi u posudu za rernu, posoli, malo zaulji, a onda preko toga umućena jaja. Pet minuta pre nego što se ispeče u rerni, pospe se rendanim parmezanom. U jaja se može dodati i malo prezle.
Sećam se kad je počeo da se pojavljuje prvi prokelj na pijacama kao novo povrće. Kao da je prošlo sto godina od tada. A nije. Najviše trideset.
Brokoli je došao kasnije. A salate: rukola i potočarka još kasnije.
Sreo sam na konferenciji Dejana. Bio sam potpuno zaboravio da je on radio za Tanjug. Obavešten je da može otkaže stan. Šta je bilo, bilo je. On je, naravno, zabrinut ali se dobro drži. Nema nikakav rezervni posao u vidu.
Kaže mi da čita Dnevnik i da je utisak prilično depresivan. – Kako depresivan, spontano ga pitam. Baš se trudim da budem dobro raspoložen! Uostalom, ti si mi pokvario raspoložnje, jer si izgubio posao i sad moram i o tebi da razmišljam.
Opet je bila pucnjava na nekom američkom univerzitetu. To nema veze sa mnom! Ozonska rupa nad Severnim polom se čas povećava, čas smanjuje. Ko zna koji je moj deo.
Video sam Aidan White, starog predsednika IFJ-a (Međunarodnog udruženja novinara), najvećeg takvog udruženja u svetu. Upoznali smo se devedesetih kad smo napravili NUNS i kad smo postali član ovog udruženja. Sa legitimacijom IFJ-a ulazio si (u svetu) gde si hteo. Bili smo tih devedesetih tako uzbuđeni i ponosni kad smo dobili crvene IFJ legitimacije. Aidan se sada bavi novinarskom etikom. Prava stvar za ovaj trenutak.
Ubace te u prokelj i kratko prokuvaju. Kad izroniš gledaš svet oko sebe i pitaš se: a koje je ovo drvo, koji je ovo grad, kako sam se ja ovde obreo, kako se uopšte desilo da se rodim tamo gde sam se rodio?
Brisel je prazan posle deset sati uveče. Hodam ceo sat i sretnem pet, šest biciklista i jedan par pešaka. Prilično, prilično… Smešteni smo u hotelu koji je u poslovnom delu grada. Tu niko i ne stanuje osim obezbeđenja. Život je negde drugde? Gde? U Brižu?
Jebo te! Koji haos. Sad će Dejan opet da kaže da je ovo depresivno. A baš mi je lepo. Napravio sam sendvič u hotelskoj sobi, popio pivo, upalio BBC, napraviću i kafu. Pišem Dnevnik. I sutra se vraćam kući.