Brankova soba, 18. januar 2018, četvrtak

Bio jednom jedan čovek koji nije umeo ništa da izmeri. Kad hoće kilogram jabuka on uzme pola, kad hoće jedan metar on ispadne manji od jarda. Presipao je vodu, vino, viski i uvek bio na gubitku. Sok nije pio. Kaže biće trista stranica, a ono ispadne petsto. – Dobro, kaže on izdavaču, pogodili smo se za trista, računaj da je trista. I izdavač mu plati toliko. Kadgod se s nekim nešto dogovarao ispadao bi “grbav” mada je bio prav kao strela i nikad se nije žalio na neku nepravdu. Uredio je svoj život da sve bude ispravno, uspravno, svedeno, precizno, pa bi se šalio na svoj račun i izvodio burleske sa svim i svačim. Ponekad sam ga zamišljao kako je obuo sličuge i kako pravi piruete u njegovoj maloj, goloj sobi, između krevata, stola, stolice i Webstera. Obećavali su mu stalno i svašta: sto hekatara, hiljadu, pet kuća, novu veš mašinu, dve flaše Tallamore Dew-a, tri filma, kilo sremskih… Jednom mi je rekao da bi njegova majka uvek pre izabrala par sremskih od buketa ruža. Upijao je život kao oni koji nemaju meru. Onda bi ga delio sa svojim prijateljima. Stalno sam se pitao: koliko je njemu ostalo. Biti vredan  u ovom svetu nije sve. Potrebno je sa tim i živeti.

 

Sa izložbe posvećene Branku Vučićeviću u Galeriji Kulturnog centra