Blizina sećanja (V) april-maj-jun 1999 / 29. mart 2015, nedelja

Za potrebe odbrane zemlje rekviriran je jedan automobil iz Fonda. Mislim da je bio beli pasat. Posle mesec dana nas obaveštavaju da je automobil ukraden. Pojeo vuk magarca! Auto je vozio neki potpukovnik. Primetio sam da potpukovnici vole bela a majori crvena kola. U beogradskom Medija centru sve je podsećalo na Kazablanku. Osim što nigde nisam video Hemfri Bogarta, a pogotovo Ingrid Bergman. Sve je bilo usitnjeno i beznadežno. Većina je smatrala da nema šanse da Milošević ovo preživi. Nikome nije padalo na pamet da će posle Kumanovskog sporazuma gromoglasno da proglasi pobedu. Ta vrsta ideologije, odnosno psihologije, i dalje vlada Srbijom. Na čelu propagande, odnosno odnosa sa javnošću, ispred vojske, bio je general Aleksandar Bakočević. Njegova komanda je bila u Domu vojske, u neposrednoj blizini Medija centra. Tu blizu delovao je još jedan istureni patriotski centar – Udruženje književnika Srbije, tačnije Frncuska 7. Sećam se da su se neki pisci mudro organizovali da ponude svoje književno-informacione usluge i na taj način izbegnu eventualnu mobilizaciju. To se pokazalo od obostrane koristi. Nisam previše često išao u Medija centar, smetala mi je gužva i neprekidna prepričavanja onoga što se desilo ili će se tek desiti. To da je Bakonja šef propagande delovalo mi je poput otkačenog vodvilja. Šta se tu od propagande moglo uraditi što već nisu uradili preduzimljivi pojedinci poput Željka Mitrovića i julovaca?
Mi smo pozivali sve koje smo poznavali neprekidno pitajući da li nešto znaju kada će biti potpisano primirje i kada će vojska početi da se vraća. Nekad su nas hrabrili, a nekada bacali u očajanje. Veoma nas je pogodilo kad su veoma bliski ljudi, koji su dobro znali našeg Ivana, nervozno odgovorili da ništa ne znaju, bili su u toku pregovori između Miloševića i Martija i Černomidina, i zalupili slušalicu. Onda smo njihovo ponašanje  tumačili time da se plaše da ih ne prisluškuju. Čisto ludilo. Mogli su da prisluškuju sve i svakoga. I koga je bilo briga zbog toga.
Većinom je bilo vlažno i sivo. Pojavili su se gigantski puževi golaći, jedna veoma odvratna prirodna pojava koju smo lako mogli da povežemo sa osiromašenim uranijumom i grafitinim bombama. U junu su se pojavili rojevi vilinih konjica što je izgledalo kao spontani odgovor prirodnih sila na sveopšte silovanje materije i uma. Nismo ni primetili kad se pojavilo proleće. Bila je stalno puna kuća. Kuvala su se za desetak ljudi. Gorana se neredovno javljala. Na ulici bi nas nekada zaustavljali poznanici sa kojima nismo bili u nekoj bliskoj vezi da pitaju šta je sa Ivanom.
Slavka Ćuruviju i Branku sreo sam jedno nedelju dana pre nego što su ubili Slavka. Stajali smo i pričali desetak minuta preku puta zgrade “Politike”, na uglu, kod apoteke. Ispričao sam mu za Ivana i o tome kako nemamo nikakve veze sa njim. Bio je miran, topao dan, možda nedelja. Kad smo saznali da je ubijen bili smo preneraženi. Nisam osećao bilokakav strah već samo bes. Pogotovo kad sam čuo kako su u “Politici”, na četvrtom spratu, proslavljali Uskrs. To mi je bilo neshvatiljivo mada sam znao ljude koji su u tome učestvovali. Sećam se sahrane na Novom groblju i odvratne tišine koja je pritiskala svakoga ko je bio normalan.
Kumanovski sporazum je potpisan 9. juna 1999. Ivan je u tom trenutku bio na albanskoj granici, kod Košara, u napuštenom albanskom selu, čini mi se da se zvalo Smolnica. Njegova jedinica je, mislim, krenula među prvima da se povlači. Išli su preko Prištine. Igrom slučaja, rezervista iz Prištine sa kojim je bio sve vreme, javio je Nebojši, kolegi iz Fonda, kada je Ivan stigao u Prištinu. Onda nam je Nebojša to odmah javio. Sve je delovalo nestvarno. Računali smo koliko je još potrebno da napuste Kosovo. Oko podneva se javio iz Niša. To je bilo 12. juna 1999.

Sutradan kad se javio, krenuli smo u Niš. Uspeo sam preko prijatelja iz Niša da nabavim pečeno prase za Ivanovu družinu. To je bilo prilično teško jer je svega nedostajalo. Mislim da je samo hleba i piva bilo dovoljno.

OPIS IVANA

Preplanuo, oslabio jedno šest-sedam kila, dobro raspoložen, normalan, bez ikakvih tikova, i naravno, veoma, veoma prljav. Začudo, ne smrdi. Sa njim je i knjiga – ratni drug.

Ivan je knjigu “Misterija pasijansa” od Justejn Gordena proglasio “ratnim drugom” jer se nije odvajao od nje. Neprekidno mu je bila u levom džepu. Počeo je na prvoj praznoj strani knjige da piše 10. juna. Poslednji datum koji je ubeležio je 12. jun. u 4,30: “Ulazim u Niš. Mirišu lipe.”

 

 

U kasarni (Pantelejmon) gde su smešteni, i gde se neprekidno  slivaju novi vojnici, nema ni struje ni vode, o telefonima da i ne govorim. (Danas, 15. juna, Ivan nam je javio da je voda ipak došla.) Režim u kasarni je krajnje anarhičan. Vojska izlazi-ulazi ili na glavnu kapiju ili preko ograde koja je na mnogo mesta prolazna. Grad je pun vojske. Lako se prepoznaje ko dolazi sa Kosova a ko je u lokalu. Pre svega po cipelama i uniformi. Ivan kaže da bi u mirnim vremenima bilo nezamislivo da izlazi ovakav u grad. Većina izlazi bez ikakvih papira. Osnovno je da budu u kasarni do 19h. Nema vode i struje pa nema ni kuhinje. Tako je vojska još uvek na režimu kozervi mesnog nareska i pašteta. Kogod ima para hrani se napolju – dobar roštilj i pivo!

Sećam se kako mu Saša pere kosu i vrat iznad malog lavaboa u restoranu gde smo otišli na ručak. Kad su se povlačili sa Kosova, Ivan je sve vreme bio u pokvarenoj pragi koju su vukli, sa licem izloženim vetru i izduvnim gasovima prage koja ih je vukla. Tako su njegovo lice i kosa bili naprosto impregnirani!
U dvorištu kasarne, koje je jednim delom razvaljena bombama, jedan major u košulji sa kratkim rukovima vozika novi jarko crveni mercedes sa đakovičkim registracijama. Krug za krugom. Dvorište je ispunjen čudnim voznim parkom: hladnjače, kamioni, kombiji, obični automobili… sve iz istog mesta. Da li su to privatna vozila oficira i vojnih službenika ili ratni plen? Ne mogu da proverim.
Ivanove priče, uglavnom, nisu ni strašne, ni herojske. Njegova jedinica (3. divizion, 3. baterija PVO-a) nije imala gubitaka. Dvojica vojnika su bila lakše ranjena (par površinskih gelera i uganuta noga). Nisu učestvovali ni u kakvim kopnenim operacijama što je sreća jer su u tim operacijama vojnici najviše stradavali. Bili su intenzivno bombardovani. Pogotovo poslednjih meseca dana. Posebno 9. juna kod Košara. Kad su im javili za evakuaciju u kamion su ubacili i petla koji im je sve vreme prvio društvo. Njihov kapetan se ponovo pokazao kao veoma duševan čovek. Njegov, potpuno individualni rat sa NATO avijacijom, koji se izražavao tako što je usred noći znao da sedne za mitraljez na pragi i raspali put pokretnih tačkica na nebu bio je skroz autentičan, u skladu sa njegovim karakterom. Imali su problema sa pitkom vodom. Pili su neku izvorsku koja je bila gorka i često puna mulja. Zbog nje često imali proliv. Hrana, uglavnom konzerve i splačine poput pirinča sa ovčetinom. Ipak, nikada nisu gladovali. (Hleb se transportovao i u najtežim okolnostima.) Spavali su ili po zemunicama i bunkerima ili po kućama. Često su menjali položaje ali nikada nisu išli mnogo daleko od grada. Jedno vreme, na početku bombardovanja bili u jednom albanskom katoličkom selu u kojem su ostali stanovnici. (Devojke i žene su bile nevidljive.) Starešina sela im obećao bezbednost dok su u selu. Nikakvi incidenti. Ivan je lečio troje male dece od angine koje su dovele babe pošto je kapetan razglasio da je lekar.
NATO kreteni bacali su potpuno idiotske letke namenjene vojnicima. Ko to pročita mogao je samo da se smeje ili da ih još više mrzi.
Vojska je bila odlično informisana! (Naravno, ukoliko je to želela.) Slušali sve vesti VOA, Free Europe, RFI i Deutche Welle. Kažu da su vesti Deutche Welle bile najobjektivnije.
UČK iz Albanije stalno pokušavao da se probije i imao velike gubitke. Svi pričaju o klanici na Košari gde su Albanci pokušali frontalno, pešadijski, da se probiju. Takođe, prilično kaubojske priče o našim momcima koji su se prelazili granicu i napadali položaje UČK. U ratnim pričama uvek ima raznoraznih preterivanja i hvalsanja. Ivanove priče nisu bile takve. Osim toga, u početku i nije bio tako pričljiv kao što smo očekivali. Odmah nam je, međutim, ispričao o jednom kretenu tv novinaru koji je svraćao u selo u blizini Đakovice, upravo tamo gde su jedno vreme bili stacionirani, i bio glavna zvezda. Zbog njega su se pekli i jaganjci. A on je neprekidno držao govore i tirade kako će glavno tek da dođe kad krene kopnena operacija. Tada ćemo da im “jebemo majku”. Običnoj vojsci je od tog proricanja budućnosti bilo zlo dok su guzonje vrištale od sreće i rakije.

Danas je Vidovdan, ali 2007. godine. Ne isporučuje se Milošević, nema demonstracija, sukoba, ranjenih… Danas je uginula naša prva mačka. Imala je više od sedamnaest godina. Spolja: plava ruska mačka. Karakter – potpuno u skladu sa izgledom: gospodski, plemićki, uzdržani… Zvali smo je Mrle, skraćenica od Mrleza (…..) Našli smo je na ulici. Odnosno, ona je našla nas. Pojavila se niotkud ispred ulaznih vrata i par puta mnjauknula. Mrle je bila neobično tiha i diskretna mačka. Mrle je bila veoma vezana za moju ženu. Kad su Ivana odveli na Kosovo a Saša ćutke noću plakala Mrle je sedela pored njenog jastuka i netremice je gledala. S vremena na vreme bi je liznula po obrazu ili blago šapom pomilovala. Mačka je osećala i delila tugu i strepnju više od mnogih ljudi koje smo poznavali. I njena smrt, u dubokoj mačjoj starosti, kao da me upozorava da priču o Kosovu i nestvarnom ratu koji se vodio oko nas, moram što pre da završim. Vreme odavno nije na našoj strani. Moja generacija upravlja zemljom na veoma sličan, poguban način, na koji su to radile i prethodne generacije. Nema nikakve garancije da se zlo i naopako neće nastaviti sve do potpunog sloma. Taj slom ili ta propast prevashodno su pitanja karaktera, ideja i uobrazilje koja se formirala oko oblaka nacionalnih snova i zamišljenih interesa. Glupost i neznanje ovde najviše uspevaju zahvaljujući zlobi i sebičluku koji se razvijaju kao deo nagona za samoodržanje. U tome su zajedno i obrazovanje, i ekonomija, i porodične tradicije, i religija, i kultura. Ne mogu a da se ne setim opšteg odnosa, i stava prema Albancima sa Kosova, koji je vladao otkad znam za sebe. Oni su, jednostavno, bili drugi, oni koji nemaju ni kulture, ni znanja, ni ambicije, pa ni sposobnosti da sa nama dele iste vrednosti. Oni su bili neistorijski. Baš kao i nesretni Romi. I tako je to ostalo do danas. Za razliku od Hrvata i Slovenaca mi smo, kao, bili iživeli svoju istoriju. Zbog toga nismo mnogo ni insistirali na Srbiji kao zasebnoj državi. Jugoslavija nam je bila sasvim dovoljna. Koja zaslepljenost! To, medjutim, nije bilo genetski utisnuto već nešto što se godinama stvaralo, negovalo i podsticalo. (Ne moram da uporedjujem stanje duha sa ostalim balkanskim Pigmejima. Svakome je svoja džungla najvažnija.) Odgovornost tzv. intelektualne i političke elite je neosporna. Nije to, naravno, samo neki srpski izum – taj odnos elite prema narodu kojem pripada i sopstvenoj istorijskoj ulozi, to je nešto vrlo zajedničko za sve jugoslovenske narode. Onako kako se ponaša prema drugim nacijama elita se ponaša i prema anonimnim pripadnicima sopstvene nacije bez obzira koliko opevala i stvarala razne nacionalne mitove. Ispod patetike sa kojom se priča o Kosovu uvek je prebivao cinični prezir prema svima onima koji se na vreme nisu „snašli“. „Snaći se“ to je neophodna mera i nacionalnog i individualno samopotvrdjivanja. To pravilo važi kako za Srbe koji su izbegli sa Kosova tako i za one koji su izbegli iz Hrvatske ili Bosne. Slike kolona izbeglica-mučenika koje se slivaju prema matici ima svoj sasvim neuzvišeni vrhunac u policijskim barikadama koje ne dozvoljavaju da izbeglice stignu do samog centra zbivanja – do mesta gde prebivaju izabrani. I to se, medjutim, lako pretvori u patetičnu priču o nacionalnom otudjenju i izdaji. Pojedinačne sudbine postaju ili predmet za novinarsku obradu ili zgodna ilustracija o neprijateljskoj bezdušnosti. Da su svi neprijatelji u ovoj situaciji bezdušni to se jednostavno podrazumeva. Čim se pokušava istaći ova bezdušnost osećam da je u pitanju nešto sasvim drugo – pokušaj da se osvoji posebno mesto u istoriji koju „pišu dogadjaji“.
Kad smo prvi put išli u Niš kod Ivana autoput je delovao avetinjski. Pust, na nekoliko mesta srušen, bez svetla i benzinskih pumpi.   Bilo je međutim  izbeglica u traktorskim prikolicama i razdrndanim varburzima. Najviše je bilo Roma. Oni nisu nigde pripadali. Bežali su bez ikakvog plana. Nisu imali ni rođake, ni ranije kupljene kuće i placeve kao mnogi Srbi koji su dolazili sa Kosova. Zbog poplave se moralo ići obilaznim putevima na kojima su izbeglice izgledale još jadnije. (Sledeći put smo iznajmili hotelsku sobu pa se Ivan mogao normalno okupati, a mi, svi zajedno, da prilegnemo posle ručka u Nišlijskoj mehani.)
Što vreme više prolazi umesto besa i ogorčenja sve više me ispunjava osećanje bede. To je osećanje kombinovano osećanjima tuge, praznine, bespomoćnosti i prolaznosti. To nije osećanje koje „leči“ onako kako to, navodno, čini sam protok vremena. Kao da pod znakom te „bede“ ubrzano prolazi i moj sopstveni život, kao i životi mojih najbližih i najvoljenijih. Vrlo sam svestan da do te „bede života“ nije došlo samo od sebe ili nekakvom metafizičkom igrom sudbine. Niti su Srbi time „platili“ za svoje nepravedno ponašanje, niti su Albanci „nagrađeni“ zbogo svoga plemenitog mučeništva. Rekao bih da je stvar mnogo jednostavnija – raspad velike zemlje (Jugoslavije) izazvao je dalja raspadanja i mrvljenja, odnosno stvaranja novih državnih i nacionalnih tvorevina. Da je Jugoslavija mogla da se očuva očuvalo bi se i Kosovo u njenom sastavu – bez obzira kakvi bi bili odnosi izmedju Srba i kosovskih Albanaca. Onda bismo zajedno ušli u Evropu pa bi nam bilo sve jedno ko s kim spava i ko koga krštava.

Umesto svega toga: ogromno, besmisleno razaranje!

 

                                                                           Blizina zaborava

 

Prijatelji
Postoje prijatelji za koje smo vezani zbog onoga što je zajedničko, zbog onoga kroz što smo zajedno prošli, zbog sličnosti i razlika koje nas privlače, postoje prijatelji koje smo sticali godinama i oni koji su se iznenada odnekud pojavili. Postoje prijatelji koji su se izgubili, i sa kojima nismo u kontaktu godinama, ali koji, čim ih ponovo sretnemo, ožive i postanu neodvojivi deo naših života. Postoje prijatelji koji su nekad davno bili prijatelji ali su se, u međuvremenu, toliko promenili da ih više ne prepoznajemo. Neprijatno nam je u njihovom prisustvu. (Takva je stvar, uostalom, i sa nekim članovima najbliže familije). Prijatelji nisu, međutim, kao bivše ljubavi. Ne samo što sa njima nikada nismo imali nešto seksualno nego nam se ni sećanja više ne podudaraju. Sećanje na bivšu ljubav možete beskrajno gajiti i idealizovati, osim ako nije bila u pitanju neka patološka veza, dok sećanje na bivše prijatelje samo izaziva osećanje neprijatnosti i stida.
Rat je izvanredna prilika da steknete ili izgubite prijatelje. U našem slučaju samo me jedna stvar buni: da li su bivši prijatelji prestali da budu naši prijatelji zbog toga jer je to bilo politički (ideološki) ispravno ili su iskoristili priliku da svoje prijateljstvo zapečate iz nekih drugih, ličnijih razloga. Kad je reč o političkoj ispravnosti moram to krajnje da pojednostavim: svako onaj ko je u vreme NATO bombardovanja i proterivanju Albanaca sa Kosova ostao u Srbiji, bez obzira na sopstveni položaj, posao, političko ili svako drugo uverenje, mogao se smatrati Miloševićevim saradnikom. Tako je i naš sin, koji je poput hiljade njegovih vršnjaka, bio zatvoren u voz ili kamion i transportovan pod stražom vojne policije, bio, ako ne esesovac onda svakako pripadnik zločinačkog srbijanskog Wermahta. Imao je on, prema rečima jednog našeg starog poznanika, mogućnosti da pobegne preko granice u Makedoniju kao što su to uradile stotine srpskih vojnika. Naravno, to je bila samo jedna u nizu presnih i odvratnih laži koje smo čuli od retkih poznanika-prijatelja koji su, inače, kao, bili puni sućuti za naš položaj.
Jedan broj bivših prijatelja nije rekao ništa. Za ta tri meseca bombardovanja i izolacije nisu se javila ni jednom. Najteže nam je bilo zbog onih prijatelja koji su znali Ivana i Goranu kao malu decu. Nijednom nas nisu nazvali da pitaju za njih. A dobro su znali, preko drugih prijatelja, da je Ivan na Kosovu a Gorana u Mađarskoj. Kada bih sada počeo da ređam imena ovih prijatelja, neki od njih prijatelji skoro trideset godina, to bi izazvalo ne samo literarno nego i određeno društveno uzbuđenje. Nosio sam se mišlju da postanem nova Mirjam i izađem sa imenima i kratkim biografijama ljudi od kojih je veći broj nije baš nepoznat u javnosti. Ono što me je sprečilo to nije bio strah od skandala koliko osećanje stida što su u pitanju ljudi sa kojima sam toliko toga delio i prešao. Pa mi smo, na kraju krajeva, voleli i čitali iste knjige, gledali iste filmove, uživali u hrani, putovanjima, novim poznanstvima, muzici, nadali, patili i strahovali zbog onoga što se oko nas dešavalo godinama (u vreme komunizma). Otkuda toliki gubitak solidarnosti i obične, ljudske empatije? Zbog godina? Zbog položaja? Zbog geografije? Nikada to neću moći da razumem.

Verica i Slavko su par godina posle bombardovanja otišli na Novi Zeland. Posle toga: Australija, pa Velika Britanija, a onda nazad na Novi Zeland. Kad sam pisao esej “Kuća”, koji je krajem 1999. nagrađen na međunarodnom konkursu za esej berlinskog Lettre International, pred očima sam imao Novi Zeland kao novu kuću u koju bismo mogli da preselimo naša sećanja i naše najmilije. Po površini je Novi Zeland blizak staroj Zemlji. Ima međutim, pet puta manje stanovnika. Broj ovaca, međutim, odgovara broju stanovnika Zemlje. U “Bledoj vatri” Nabokov piše o propaloj, izgubljenoj Zemlji kao o Zembli. To bi mogao da bude univerzalni pojam za sve stvari koje su izgubljene a nezaboravne.
Par godina posle rušenja Miloševića jedne letnje večeri u maloj bašti Jelene Vlajković sreli smo se sa N-om i njegovom prijateljicom. Pričali smo o svojim sadašnjim životima i vrlo malo o onome šta se dešavalo 1999. Sečam se da je Jelena uspela da nabavi komplet sabranih dela Sigmunda Frojda i da ih pokloni N-ovoj prijateljici koja je psihijatar. Njen komplet je, naime, uništen, zajedno sa celom bibliotekom kada su napustili Prištinu i izbegli u Makedoniju. Jelena je iznenada umrla početkom ove (2015.) godine. Ona je bila jedna od onih koja je znala sve o našim mukama i strepnjama tokom 1999. i koja je stalno pokušavala da nas ohrabri i podrži. Sa Zenijem sam ostao u srdačnim odnosima ali na daljinu. Par puta smo se sreli na nekim konferencijama, a poslednji put, malo duže, sami, u galeriji gde je bila moja izložba, decembra 2014. Zeni, koji je u trenutku bombarodovanja bio u Cirihu, više ne živi u Prištini nego u Tirani. Ruža se vratila iz Londona. Sada je na Bežaniji. Mira je negde između Haga i Trsta. Zoran se neće vratiti iz “svoje” Amerike o kojoj ne misli baš najbolje. Sve ređe se, svi zajedno družimo. Više nisu među živima mnogi prijatelji i kolege koji me pozivali, hrabrili, prenosili optimistične vesti. Nema više našeg starog prijatelja i komšije Brace Palavestre koji je čitao moje prve priče i podsticao moje ludačke para-eseje. Nema ni Ljubiše Rajića koji je preveo knjigu koja je bila Ivanov ratni drug. Skype je zamena za nešto što više nema imena. Zagrljaj između odraslih ljudi postaje neka vrsta incidenta.
U Ovome Ovde sve manje se družimo, sastajemo, delimo emocije i informacije o sebi i drugima. To je, uostalom, globalna pojava. Mada naši svakodnevni životi nemaju nikakve veze sa globalizmom. Izloženi smo zlu i zaboravu kao pokretačkim socijalnim mehanizmima. Nepregledni pejsaž brodoloma!
Neprijatelji

Sa neprijateljima je bilo mnogo lakše. Moja je žena, negde u aprilu, slučajno srela na ulici Ivana Markovića i počela da ga vija Bulevarom vičući na njega kao da će ga svakog časa ubiti. Mislim da sam i ja u aprilu na ulici naleteo na jednog od tadašnjih urednika Politike i stresao mu u lice da ću se lično obračunati (ubiti) sa tadašnjim glavnim i odgovornim Politike – Hadži Draganom Antićem ukoliko se nešto desi mome sinu. – Poruči mu to, poruči mu to, rekao sam mu na ulici dok su se prolaznici od nas sklanjali. Kosovo je, naravno, bilo samo posledica dugogodišnje, ne toliko politike, koliko odnosa i ponašanja izmedju Srba i Albanaca. Osećanje srpske superiornosti, u svim domenima, od ekonomije i kulture do sporta i celokupne istorije, i nametnute inferiornosti, odnosno svojevrsne nevidljivosti Albanaca, stvarala je takvu atmosferu u kojoj se nisu mogli očekivati nikakvi politički kompromisi i dogovori. Ovde više nije u pitanju pravni problem – ko ima zakonsko pravo da se odcepi, da stvori svoju državu u okviru već postojeće države, već konkretan život u kojem se netrpeljivost i mržnja ubrzano povećavaju sa svakom novom, najčešće pogrešnom političkom odlukom. Za razliku od Slovenaca, Hrvata, Bosana i Makedonaca, jezik Albanaca nam je potpuno stran. U Vojvodini mnogi Srbi starosedeoci znaju mađarski, ili ga bar dovoljno razumeju da to ne predstavlja nikakav problem za komunikaciju, dok Mađari u najvećem broju znaju i govore srpski. Kasnije je, sa dolaskom stotina hiljada izbeglica u Vojvodinu ova kulturna tradicija počela da se gubi. Promena “krvnih zrnaca” beše ozbiljan plan koji ne znam koliko se ozbiljni sprovodio s obzirom na našu tradicionalnu šlampavost. Ideja o novoj, osveženoj i zdravoj srpskoj krvi koja će udahnuti novi život posustaloj i umornoj Srbiji nešto je o čemu se pričalo na prilično visokom nivou. Pogotovo na kanabetu Ćosića i Miloševića.
Moji neprijatelji nikada nisu bili posebne vere ili nacionalnosti, seksualnih sklonosti, vere, fizičkog izgleda, porekla, obrazovanja… čak ni estetskog ukusa. Ono što sam za života zapamtio kao nešto što mi je neprihvatljivo to je laž koja je podjednako upućena onome spolja i onome unutra. Lažovi lažu najviše sami sebe. U stanju su da se ubede da je sve što rade ispravno i pošteno. Čak i kad rade drugima o glavi. Pogotovo tada. Uostalom, možda ne moraju uopšte da se ubeđuju. Znaju šta im je od interesa i to je to. Beskrupuloznost pojedinih kolega novinara bila je deo ne samo ovog dramatičnog vremena bombardovanja nego i celog društvenog života poslednjih četvrt veka. Brzo smo, međutim, uspeli da se razdvojimo i da živimo razdvojeno, svako u svojoj dimenziji i vremenu, sve do ubistva Zorana Đinđića. Od tada ovo u čemu živimo ima karakter najgore i najodvratnije travestije.