Blizina sećanja (IV) april/maj/jun 1999. – 27. mart 2015, petak

 

Što je sećanje udaljenije to postaje prozračnije. Hvatam se za “fleke” koje su ostavili različiti događaji. Njihova važnost ne određuje veličinu fleka.

 

Obeležavanje godišnjica izgleda da povećava ono što sam propustio da zapišem. Ono što sam pisao sam za sebe izranja kao svedočanstvo koje je danas dobilo potpuno drugo znamenje. To je zbog toga jer sam nastavio da živim okružen istim ljudima, na istom prostoru. Danas vidim koliko su se ljudi, pa i prostor, promenili. Tokom marta, aprila i maja 1999. neprekidno su trajali neki građevinski radovi. Na Bulevaru su se praznile robne kuće i pretvarale u neke nove objekte čiju ćemo namentu otkriti tek sledećih godina. Ovaj zamah graditeljske preduzimljivosti nije, naravno, bio slučajan. U jeku mobilizacije i ratne histerije širile su se već uspostavljene poslovne imperije, radilo se na Bambilendu u Požarevcu, po Beogradu, Nišu, Novom Sadu. Kretali smo se u nepoznatom pravcu koji je bio popločan uspešnim životnim pričama Miškovića, Karića, Peconija, Beka… Čudo od sposobnosti!

 
Stefan je mladji šest, sedam godina od Ivana. Znamo ga kad je imo dve, tri godine. Živi sa majkom u našem neposrednom susedstvu. Stefan je uplašen da će ga izvući i odvesti u vojsku iako još nije prošao ni regrutaciju. Skoro svako veče idemo do Stefana koji je uglavnom sam pošto je njegova majka ili stalno na poslu ili na putu. Stefan je spustio sve roletne i otvorio prozore. Tako, neprekidno, bez obzira da li je uzbuna ili ne. (Prozori su otvoreni da se ne bi porazbijala stakla ukoliko bi se detonacija bombe desila u blizini.) Na jednoj dvospratinici u blizini naše kuće godinama posle bomabrodovanja preko prozora je bio izlepljen onaj široki selotep za pakovanja u obliku velkog “X”. Nekoga je mrzelo da to skida ili je mislio: “što je sigurno, sigurno je”.
Jednog poslepodneva, već je kraj aprila i dan se produžio, dolazim kod njega sa rođakom da ga izvedemo napolje. Uz veliko opiranje ipak pristaje da krene sa nama u ekspediciju. Cilj: obilazak i rekognisciranje Generalštaba, odnosno onoga što je od njega ostalo.
Krenuli smo nizbrdo, preko Crvenog Krsta. Ulicom Filipa Filipovića, koja sada nosi neko novo-staro ime, došli smo do Maksima Gorkog a onda se spustili nekoliko ulica niže, prema Južnom Bulevaru, gde je bila srušena jedna kuća, navodno greškom jer je protivavionska odbrana oštetila tomahavk. Nisam previše verovao u herojske podvige naše vojske, kao i u biločije, makar i u rušenje sporih krstarećih raketa, ali je bilo očigledno da kuća u Maksima Gorkog nije bila nikakva vojna meta. Ceo prizor je, naravno, delovao potpuno nestvarno. Izgledalo je kao da je kuća bila srušena sama od sebe. Jednostavno, kao da se sroljala niz strminu. Bilo je dosta radoznalog sveta koji je gledao kako bageri raščišćavaju šut. Onda smo preprečili, paralelno sa Filipa Filipovića, prema Nebojšinoj ulici, a odatle Pasterovom, u cik-cak, do Nemanjine. Ispred nas se uzdizao teško ranjeni kanjon. Stefan je bio oduševljen veličinom i preciznošću pogodaka. Meni je sve delovalo kao odvratna pozorišna predstava u kojoj su se lažljivci i kukavice nadmetali ko će da ostavi bolji utisak. Knez Miloševom su prolazili retki automobili. Počelo je da se smrkava i ceo pejsaž je polako počeo da se ispunjava bledunjavom izmaglicom. Stigli smo do zgrada policije prema kojima sam uvek osećao prilično odvratnost. Setio sam se i vlastitog iskustva poziva i davanja iskaza. (Knez Miloša 99a!) Imao sam oko dvadeset godina, studirao na Filozofskom i pripadao “tvrdom” sudentskom jezgru. Sasvim dovoljno da ti se nakače za vrat i nepekidno uznemiravaju. Tamo su išli i moji najbliži prijatelji kojima su oduzimali pasoše ili terali na robiju zbog verbalnog delikta. Ko bi to mogao da zaboravi? Ova ista vlast koja i dalje koristi njihove usluge. Koliko je gadosti, zločina i laži prebivalo u njihovim katakombama! (Naravno, žao mi je onih koji su stradali jer su se tu zatekli, ali zbog samih zgrada a posebno zbog simbola, uopšte ne žalim.) Smrdelo je na izgoretinu. Nije se čuo ni jedan glas, ni jedan zvuk motora, čak ni opominjuća zviždaljka. Vlastito iskustvo je uvek nešto što se ne može generalizovati ali od njega se, nekako, mora početi. Toliko o inventaru naših života. Osećao sam da beznađe tek sada počinje.

Bombardovanje će obeležiti ne samo moju nego i mnoge susedne generacije. O tome će se pričati kao o nacionalnom, neizbrisivom belegu, više nego o Jasenovcu ili nemačkom šestoaprilskom bombardovnju 1941. Novine su, uostalom, bile pune poređenja i istorijskih analogija. Najgora bomabrdovanja su, po pravilu, bila ona saveznička. To „saveznička“ posebno se značajno naglašavalo. Nemci su polako postajala otmena gospoda koja znaju šta je red i koja imaju hrabrosti da se lično bore za svoju stvar. To nije bio slučaj sa sadašnjim gospodarima sveta – pre svega sa Amerikancima. Bio sam obuzet drugim mislima da bih se svađao ili raspravljao na ulici. Video sam kako ceo narod polako postaje opsednut idejom da je nevino žrtvovan i da je tom žrtvom zauvek obeležen. Grozno! Kako je strašno i neizbrisivo nemoćno gledati kako se kuju novi stereotipi i gluposti bez ikakve mogućnosti da se to zaustavi.

Nisam bio jedini koji je bio izbezumljen. Saša je jednog dana na Bulevaru, blizu naše kuće, naletela na Ivana Markovića tadašnjeg portparola ili tako nekoga iz vladajuće nomenklature. On je bio sa ženskom i ulepšavao se sa češljićem u izlogu neke radnje. Saša ga je “startovala” rečima: “Šta tražiš tu? Ulepšavaš se? Idi na Kosovo! Barabo!… Ni sama se posle nije sećala šta mu je sve vikala. On je počeo da beži Gvozdićevom, pored bašte “Lipovog lada” a Saša ih je sve vreme pratila i govorila. Posle se na prozoru pojavio i Stefan kojega je Saša dozvala, a od kojega je ona tražila neko uružje. Nikakvog oružja nije bilo osim, možda, reckavi nož za hleb. Kad je prošlo dovoljno vremena od ovog događaja, zajedno smo se smejali apsurdnosti cele situcije

U međuvremenu su se na Trgu republike održavali koncerti prkosa kao izraz “sponetane” narodne volje. Idući na posao morao sam da prođem blizu Traga republike. Srećom, “koncerti” su kretali kasnije, negde iza podneva. Ja sam zaticao golu binu i gomilu kostimiranih ljudi koji su se tu muvali. Sećam se da sam jedno jutro naleteo na nekog čiču, vrlo vitalnog uostalom, obučenog u klasično srpsko seljačko odelo, sa sve opancima i šajkačom, kako skakuće tačno ispred glavnog ulaza u Narodno pozorište. Rekao sam mu: šta tražiš ovde čiča, glumiš u nekom filmu? Bolje bi ti bilo da ideš da se brineš za unuke i familiju nego što ovde izigravaš budalu! On pobeže na drugu stranu.
Kad sam se vraćao kući sa posla u širokom luku sam zaobilazio Trg republike odakle su se probijali odvratni zvuci pseudonarodne muzike i pocikivanja. U nekim pozorištima su ogranizovali besplatne predstave kao oblik otpora NATO agresiji što je takođe bilo iritantno kao deo političke matrice u kojoj je svaki Srbin na planeti bio neka vrsta pokretnog targeta. Bili smo cilj neprijatelju a kolateralna šteta vlasti koja se oglašavala isključivo posredstvom medija. Život vlasti, od oficirskog do političkog vrha, bio je obavijen neprozirnom misterioznom koprenom. Čas se govorilo da je Generalštab u Privrednoj komori Srbije, u Resavskoj, čas da porodica Milošević svake noći menja mesto gde će da večera i spava. Izgledalo mi je da su noć i dan zamenilo mesta i da je noć bila posvećena planiranju, dogovorima i akcijama a dan za spavanje i ručkove po poznatim kafančinama. Tako smo jednog dana, kada je objavljen snimak generala Pavkovića gde on nešto radi na Kosovu, čuli da je sa svojom, ne malom svitom, bio na ručku u kafani “Sinđelić”. Baš me zanima ko je to platio.
Naše praćenje medija, pre svega televizije, bilo je vezano isključivo za pregovore sa “trojkom” i najavama povlačenja vojske sa Kosova. Nekoliko puta smo se ponadali da je izjava generala Lazarevića da je vojska započela povlačenje sa Kosova, a tamo je bilo preko 150.000 vojnika, bila istinita. Vrlo brzo bismo saznali da je to bila laž. I to bi nas bacilo u još veći bedak.

Kad se u maju prolepšalo i otoplilo na Bulevaru su otvorili mnoštvo bašta od kafića koji su neprekidno, preko dana, bili puni naroda. Posebno je bilo uočljiv veliki broj momaka i mušakaraca “u najboljim godinama” koji su bili skroz opušteni i glasni. Njihovi sveže ošišano-izbrijani potiljici u obliku krigli sevali su na sve strane. Osećao sam neprijatnost, bes, ogorčenje, ali bez reči prolazio pored njih. Oni nisu bili na Kosovu, oni su branili pravo srce Srbije – porodicu Milošević i njihovu kamarilu. U isto vreme policija je noću upadala u stanove i retke lokalne gde su se okupljali mladi ljudi u potrazi za vojnim beguncima. Iako sam tada imao preko pedeset godina nisam mogao da napustim zemlju, mislim da odem u Budimpeštu da vidim Goranu. Svi smo bili mobilisani i svi smo bili vojska SPS-SRS koalicije.
Šešelj se sa svojim batinašima šepurio Knez Mihailovom. Na Brankovom mostu je Željko Mitrović pravio Grand šou, Milan Beko je tražio da radnici Zastave u Kragujevcu svojim telima zaštite pogone. Kako je iko mogao ostati normalan?

IVANOVA PISMA

Danas smo dobili dva pisma od Ivana. Prvo je od 17. a drugo od 23. aprila. Kratka pisma u Ivanovom stilu. Glavno je da radi kao vezista, znači da ne učestvuje u akcijama. Njegova poruka je da je »Živ, Zdrav, Nepomućenog Uma« (ŽZNU). To je najvažnije. Traži od nas da mu pišemo o svemu, makar i najdosadnije stvari i da obavezno pijemo vitamine. Inače, pretpostavljam da je juče dobio paket koji sam mu poslao preko jednog prijatelja iz Prištine.

 

Ne, nikada nije dobio taj paket! Dobio je samo prvi paket koji je bio dobro opelješen.
Jedan moj stari kolega iz Politike, koji je počeo da radi za stranu dopisničku agenciju, izveštavao je sa Kosova i ponudio da pronađe Ivana i da se čujemo preko satelitskog telefona. Zamolio me je da pošaljem neke pare njegovoj porodici koja je živela negde u Vojvodini. Nije uspeo da pronađe Ivana.

Ja sam zbog posla morao nekoliko puta da idem u Novi Sad, a jednom čak do Subotice. Ta jednodnevna putovanja bila su prave avanture. Dva puta smo išli do Novog Sada preko Petrovaradina. Parkirali smo kola kod srušenog mosta i prelazili Dunav vojnim transportnim čamcima. Čekalo se po pola sata, ne više. Narod je bio strpljiv i ćutljiv. Nebo najčešće sivo. Kad bi se oglasile sirene za uzbunu prevoz bi stao. Kad bismo prešli Dunav obično smo se sastajali u nekim kafićima a ne u kancelariji. Sećam se da je L. bio veoma uplašen od svega i da je pričao da je glavna pošta sigurna meta i da bismo trebali da se vratimo što pre. Tog dana kada je L. govorio o napadu na poštu vraćali smo se pod uzbunom, pored rafinerije NIS-a. Bilo je oko tri sata posle podne, kad su iznad nas proletela dva tomahavka. Bili su na visini manjoj od sto metara i lepo su se videli, pogotovo zadnji deo sa crnom rupom odakle je išao potisni mlaz. Gledali smo kao omađijani. Vozač je usporio auto i prvi je tomahavk udario u ogromnu cisternu udaljenu jedno sedamsto-osamsto metara od nas. Srećom cisterna je bila prazna, ali smo osetili vazdušni udar od detonacije, kola su malo poskočila i ja sam povikao: vozi, jebo te, vozi! Posle sam razmišljao o toj hipnotičkoj fascinaciji scene destrukcije kao o još jednom mazohističkom mehanizmu koju su razvile posebne društvene okolnosti.

Sećam se da sam negde krajem maja zaspao u ligeštulu na terasi. Onda sam se probudio sam od sebe negde oko šest u jutro. Sve je bilo tiho i prazno. Još se nisu pojavili ni taksisti. A onda se sasvim polako, i udaljeno, začuo zvuk poniranja. Zvuk se pojačavao i približavao sve brže i brže. Pomislio sam da će nas sad ubiti, ali nisam osećao nikakav strah ili uznemirenje. (Eto mene kao kolaterale!) Pre bih rekao da sam bio radoznao. Nije se čuo nikakav drugi zvuk, nikakva protivartiljerijska paljba, sirene, povici ljudi. A onda je kratko zašištala lansirana raketa i prestao zvuk poniranja. Nekoliko sekundi kasnije odjeknula je eksplozija od koje su popucala sva stakla na izlozima u maloj ulici tik uz našu kuću. Tuda je prošao vazdušni udar. Preko puta terase, na balkonima i prozorim, pojavile su se komšije. Mogli smo da odredimo da je pogođeno nešto u Milana Rakića. Ja sam odmah pomislio na stanicu policije i mogućnost da je ubijeno gomila ljudi koji su tamo. Srećom, bila je gađana škola koja je bila iznad stanice policije, a koja je služila kao smeštaj za neke specijalne jedinice. I bila je, kako sam čuo, prazna. Na taj način smo i u našoj najbližoj okolini videli preciznost i besmislenost čitave operacije.