Blizina sećanja (III) 23. mart 1999 – 24. mart 2015.

Danas, 24. marta 2015, i aktuelna vlast, kao i sve prethodne, obeležavaju ovaj zlosrećni datum. Podaci o žrtavama, sa naše, srpske strane, osciluju. Menjaju se samo forme obeležavanja. Večeras će predsednik Nikolić, sa svojom pratnjom, da se okupi u podnožju razvaljenih zgrada Generalštaba. Ta impozantna, arhitektonski uzbudljiva građevina, koja je, navodno, predstavljala metaforu na proboj na Sutjesci, koji Nikolić i vodeća srpska politička elita ne prihvataju kao istinski simbol borbe protiv nacizma i za slobodu već kao simbol komunizma i propasti vascelog srpstva. Sa koje će strane Sutjeske da lamentira Tomislav Nikolić? To menjanje mesta obeležavanja tog svakako tragičnog događaja u novijoj srpskoj istoriji ništa ne menja u odnosu na razumevanje stvarnih uzročno-posledičnih veza kao i sućuti prema patnjama i žrtvama stotina hiljada ljudi. Nesposobnost da se vide patnje drugih, mislim na nepripadnike srpske nacije, idu zajedno sa suštinskim nerazumevanjem i žrtava i patnji sopstvenog naroda. Sve je to jedna isprazna, isfolirana i odvratna retorika koja se se obraća svima i nikome. Izgleda da je ovde mnogo snažnija patnja kamena od ljudske patnje. Kamen se veliča i pamti a ne ljudske sudbine.
Dan je sunčan, ranoprolećni. Probili su se prvi pupoljci i mali listovi, a tu i tamo je procvetalo. Na pijaci se pojavio sremuš. Od cveća: narcis, visibabe, kukurek.

Šta sam radio kad sam se vratio iz Đakovice? Svakako nisam pao u stupor. Išao sam na posao. Bilo mi je lakše da nešto radim nego da sedim kod kuće. Viđali smo se sa Natašom i Stefanom koji je delovao potpuno izbezumljeno zbog onoga što nam se približavalo. Viđali smo se i sa kumovima koji su našu decu znali od malena. Zvala je familija iz Bosne i Kanade. Nataša je bila u stalnom kontaktu sa Kosovom i znala šta se tamo dešava. Ipak, mislim da nismo previše pričali o vojnoj intervenciji kao da je to bilo nešto što će se u poslednjem trenutku izbeći. Sonja je inicirala pismo, javno obraćanje grupe uglednih srpskih intelektualaca koje je bilo naslovljeno na aktuelnu jugoslovensku vlast, odnosno Miloševića, i na albansku stranu na Kosovu. Tražilo se prekidanje svih neprijateljstava i nasilja. To je bio sasvim utopijski potez zbog kojega su potpisnici bili napadani i od strane nacionalista i od strane branilaca ljudskih prava. Svi su znali gde se nalazi Ivan tako da sam ja bio izuzet od svakog javnog angažovanja. Moj posao u Fondu za otvoreno društvo bio je veliko opterećenje jer sam dobro znao kako se to gleda u vojsci i raznim službama. Ivan mi je, posle svega, kad je izašao (kad se razdužio) ispričao kako ga je bezbednjak, dok je cela jedinica bila na Petrovaradinu, dugo ispitivao o tome šta radim u Fondu. Ni danas, posle tolikih godina, nisam siguran da Ivan, kao i nekoliko njegovih najbližih drugova, nisu poslati na Kosovo kao posebna “društveno-politička” mera.

 

 

Sutra uveče, u osam sati, prvi put smo čuli sirene za uzbunu. Vrlo brzo posle toga zvuk aviona i buku protivavionske artiljerije. A onda i eksplozije. Prvo iz pravca Batajnice a potom i Pančeva. Onda su eksplozije počele da se približavaju. Istog dana, oko podneva, ispratili smo Goranu, našu ćerku, pet godina mlađu od Ivana, put Budimpešte. Sa njom u vozu bila je i naša prijateljica Milica sa dvogodišnjom ćerkom Anikom. Kući smo se vratil sa Micinom majkom koja je naša komšinica na Zvezdari. Ne sećam se o čemu smo pričali ali sumnjam da smo previše bili razgovorljivi.
(Milica je umrla pre dve godine, a Anika je ovih dana postala punoletna.)

 

Kada smo začuli sirene znali smo da je Goranin voz upravo prelazio mađarsku granicu. I rekli smo naglas: hvala bogu da Gorana nije ovde.
Sve vreme sam, naravno, znao da je bombardovanje Beograda i Srbije bilo smešno u odnosu na ono šta se dešavalo na Kosovu. Nisam se nijednog časa osećao uplašenim ili ugroženim zbog bombi i sirena. Bilo mi je žao dece koja nisu ništa razumela i kod kojih je strah bio sasvim spontan i prirodan. Što se odraslih tiče kod njih je mnogo toga bilo isfolirano. Uživeli su se u uloge žrtava američkog imperijalizma pa su sasvim zaboravili šta se na Kosovu uopšte dešavalo.
Kod nas su posle desetak dana od početka bombarodvanja došli moji rodjaci, izbeglice iz Bosne, bračni par sa sinom Sašom, devetogodišnjakom, koji su poslednjih nekoliko godina živeli u Novom Sadu. Stanovali su u Detelinari koja je u početku bila bombardovana skoro svake noći. Pozvali smo ih jer smo se odjednom, bez dece, osetili užasno usamljenim a oni, bez posla, bez para, bez planova… Oni su sada u Goraninoj sobi. Goranina mačka bezuspešno pokušava da im se uvuče u sobu.
(Rođak se vratio u Bosnu u septembru 1999. Nisu se baš najbolje snašli. Živeli su u Republici Srpskoj i stalno pričali o predratnom Sarajevu u kojem su živeli od rođenja. Plašili su se da se vrate u Sarajevo. Izbegavali su da pričaju o tome šta im stvarno smeta u Sarajevu. Rođak se razboleo se 2005. a umro krajem 2006. Slao sam mu neke meleme za koje je čuo da pomažu, a ja veoma sumnjao u njihovu svrsihodnost. Ali nadu je važno održati.)

Ćim je počelo bombardovanje zovem N-a u Prištini. On je i dalje optimista. Istinski je mislio da Milošević blefira, kao i NATO, i da će vrlo brzo da potpišu sporazum pa će sve da stane. Dva dana posle početka bombardovanja zvao me je uspaničeno zbog paramilitaraca koji su počeli da upadaju u kuće i stanove. Onda me je sva izbezumljena zvala koleginica iz prištinske kancelarije, koja je bila rodom iz Đakovice, i koja je nudila da se Ivan presvuče u civilnu odeću i sakrije kod albanske rodbine, jer je krenulo organizovano proterivanje. Šešeljova pretnja uoči početka bombardovanja počela je da se ostvaruje. Rekao sam Lj. da se spakuju i da beže u Makedoniju. Ona to, u početku nije mogla da razume, a ja sam stalno ponavljao: bežite u Makedoniju, bežite u Makedoniju. Kolona na makedonskoj granici već je bila dugačka nekoliko kilometara. Tako su moji albanski prijatelji sada zvali mene da im pomognem, baš kao što sam nedelju dana ranije ja zvao njih. Osećanje bespomoćnosti i izgubljenosti.
Rekao sam N-u da pošalje porodicu: ženu, koja je Srpkinja, sina i ćerku sa bebom kod nas, u Beograd. Sutradan su krenuli preko Leposavića. Žena je vozila kola. Iz njenih dokumenata se jasno videlo da je Srpkinja. Ona je, međutim, napravila grešku na nepostojećoj granici između Kosova i Srbije, gde je bila kontrola, i naivno zapitala, kad su joj posle pregleda dokumenata mahnuli da prođe: “je l to sve?” Onda su zatražili dokumenta i od sina, ćerke i bebe i kad su videli albanska imena i prezimena, naredili im da se vrate. Tada sam shvatio da kosovske Albance ne puštaju u Srbiju. Njihov pravac  unapred beše određen: Albanija ili Makedonija.
Prekosutra su se svi zajedno, sa N-om, uputili u Makedoniju.

Na poslu. Svaki dan. Tako je, kao, lakše. Malo ljudi uopšte dolazi. Samo sedim za kompjuterom i šaljem mejlove. Sećam se da su me zvali iz varšavske Gazete Viborče da dam komentar na podizanje optužnice protiv Miloševića. (Možda je Adam Mihnjik mislio da mi čini uslugu!) Obećao sam da ću do uveče poslati tekst a onda je uveče nestala struja. Počeli su udari na dalekovode i trafostanice. Mislio sam da se to ne odnosi na moj lap-top ali sam zaboravio da serveri provajdera takodje rade na struju.
U stvari, bio sam ljut zbog povoda: podizanje haške optužnice protiv Slobodana Miloševića! Razgovarali smo o tome kao o još jednoj međunarodnoj gluposti. – Pa sad nema kud, nego samo napred, u sve dublju provaliju i rat sa celim svetom. Zašto mu nisu ostavili izlaz?

Sredinom aprila iznenada se pojavio Ivanov drug iz vojske, koji se takođe zvao Ivan, na dopust od pet dana. To je bilo pravo čudo. Ivan je došao kod mene na posao i pričao mi kako nije tako strašno kao što zamišljamo. Iz sve snage je pokušavao da me umiri. Bio je sin Srbina i Francuskinje, religiozan, pametan, vrlo elokventan i veoma pristojan. Pravi Beograđanin. Zatekao se u vojsci na Kosovu još početkom 1998, tako da je njemu, u stvari, bio istekao redovni vojni rok. Od njega sam saznao detalje o onome što se stvarno dešava na Kosovu. Pričao mi je, između ostalog, i o odnosu paramilitaraca, rezervista i redovne vojske. Hvalio je njihovog kapetana koji je bio prilično “otkačen” i lud, volio je i da popije, ali je sve vreme veoma vodio računa o vojnicima i nije ih izlagao besmislenom i nepotrebnim rizicima kao što je to bio slučaj sa nekim drugim oficirima. (Zaboravio sam da kažem da su “naši” vojnici bili vezisti u protivavionskoj odbrani.) Posebna priča su bili frenkijevci. Oni su stalno pravili sranja a onda kad bi im UČK postavio zasedu onda je redovna vojska išla da ih izbavlja. Frenkijevci su imali posebno snabdevanje, opremu i, naravno, poseban tretman. Sin mi je još u hotelu, dok smo bili zajedno, kad mi je ispričao o odvratnom performansu koji su izveli frenkijevci kada je pored kasarne prolazila pogrebna povorka prema groblju. Sahranjivao se jedan albanski mladić koji je bio uhvaćen kao član UČK i posle mučenja umro u đakovačkoj bolnici. Redovna je vojska osećala gađenje, ali i strah prema ovim udarnim odredima režima.

“Glasnik” Ivan je, čini mi se, pevao u nekom horu. Njegov dolazak i njegova priča, a neke od njegovih formulacija prepoznao sam kao sinovljene, mnogo su mi je značili. U njegovoj priči nije bilo ni traga neke mržnje ili nacionalne opsesije. Govorio je sa tugom i osećanjem sveopšteg gubitka. Uvek sam ga posle zamišljao kao svetskog putnika koji putuje sa svojim horom i širi lepotu po zemlji. Bio je veoma svestan i ponosan na svoje srpsko nasleđe. Poginuo je par godina posle rata u nekom požaru u Parizu. To me je veoma potreslo kao vrhunac besmisla u kojem smo živeli.

Nekako brzo posle pojave glasnika stiglo je prvo od dva Ivanova pisma. Bio je to glas iz pustinje koji je ulivao nadu.

 

 

Krajem aprila do mene je došao Pol Erlanger, dopisnik New York Times-a. Pričao sam mu o onome što sam znao iz Ivanovih pisama (svega dva) i od jednog njegovog druga koji je bio dobio četiri dana odsustva i posetio me u kancelariji. Tada je prvi put objavljeno da postoji velika razlika izmedju regularne, redovne vojske, rezervista i raznih para vojski. Bilo mi je stalo da se shvati razlika izmedju normalnih i pristojnih momaka i bagre koja se okupila na Kosovu. Ispričao sam Polu kako su se Ivanove drugovi grozno osećali kad su naleteli na albanske civile koje je terala policija i kako su skupili mleko i flaširanu vodu, koje se imali kod sebe, da im daju. Erlanger je došao kod mene jer su svi znali da mi je sin u vojsci na Kosovu. Koliko je mnogo ljudi znalo za ovo tek mnogo godina kasnije postao sam svestan. Zbog toga se i danas pitam: da li je Ivanov odlazak na Kosovo bila čista slučajnost ili je to neka Služba uradila vrlo promišljeno i svesno. (Još dok je bio u kasarni na Petrovaradinu nekoliko puta ga je pozivao oficir KOS-a da bi ga ispitivao šta mu rad otac.) Ja sam to, uostalom, i doživljavao kao svojevrsnu otmicu.
I tako sam bio obeležen. Prema meni su se ljudi ponašali krajnje pažljivo i blago, kao da sam bio težak, neizlečiv bolesnik. Bilo je i izuzetaka – ljudi asocijalnih i skroz nesvesnih onoga što su svojim pričama izazivali. Neki su mi, na primer, vrlo detaljno pričali kako Apači „love“ oklopna vozila na zemlji – kako njihove rakete tope sve vrste oklopa i prže sve što se iza njih nalazi. Mislili su, valjda, da je bolje da budem spreman na najgore nego da sanjam o srećnom kraju. O mome raspoloženju znala je ne samo prijateljska strana nego i ona druga. Jednog sam dana na ulici sreo starog kolegu, urednika ekonomske rubrike iz Politike, i na ulici – negde blizu Doma omladine – istresao mu sve što sam tada osećao. Rekao sam mu da poruči svome gazdi (Struji) da ukoliko se mome sinu nešto desi da prvo da ukokam one koje znam i do kojih mogu da stignem, a Struja je svakako prvi na listi. Bilo je to nekako onih dana kada se “mali” Marko slikao za novine u crnoj uniformi SAJ-a. Govna su paradirali svoj patriotizam i herojstvo iz udobnih i sigurnih bunkera dok su se tuđa deca valjala po kosovskom blatu. Sa Kosova su mi stalno stizale različite priče. Izmedju ostalog o velikom broju obolelih od lajmske bolesti, o dizinteriji, slabom snabdevanju hranom, patnjama civila, zasedama i otmicama UČK-a, zločinima frenkijevaca i Vukova sa Majevice.

 

Paket koji smo poslali Ivanu stigao je do njega posle mesec i po dana. Bio je opelješen. (To smo, naravno, saznali tek mnogo kasnije.) Ivan se javljao prve dve nedelje a onda smo izgubili svaku vezu. Žena koja je radila na recepciji hotela “Paštrik” koju smo povremeno zvali da bi čuli kakva je situacija u Đakovici pokušavala je da nas umiri pričom o tome kako je sva vojska napustila kasarne i kako se bombarduju samo prazni i napušteni objekti. Onda se i ta veza izgubila. Pokušavao sam preko kolega novinara, od kojih su neki imali satelitske telefone, da doprema do sina, ali uzalud.
Naša se kuća napunila Ivanovim i Goraninim prijateljima. Spavalo se, kao u zbegu. Jednog smo dana otkrili veliku, zaboravljenu, konzervu tunjevine – mislim da smo je dobili iz Sarajeva od Lele, kojoj se verovatno smučila za vreme opsade. Bila je to ogromna norveška konzerva, od jedno dve kile. Oprezno smo je otvorili u strahu da nas ne zapahne smrad usmrdele ribe. Umesto toga imali smo pravu gozbu na koju su došli i kumovi i mnogo prijatelja. Pošto nas je bilo mnogo skuvali smo nekoliko kilograma krompira, dodali luk, napravili krompir salatu, a onda umešali i tunjevinu. Sećam se da smo se baš najeli i da smo poželeli nešto slatko, ali toga nije bilo. (Zdravko Gvero je po nekome poslao štek cigareta, mislim neka čudna marka “Volf”, što me je podsetilo na čuvenog Rex Stautovog junaka Nero Volfa. Svi smo ispijali litre kafe i pušili očajnički. Ne sećam se da je neko od nas pio neki alkohol.)

Kada je jednog dana nestala voda u česmama, verovatno zbog struje, na Bulevaru, iznad Batutove, parkirala se cisterna sa pijaćom vodom. Odmah se napravio veliki red. Stajao sam kao i svi ostali. Đavo mi nije dao mira, govorio sam: Sad možete da zamislite kako je bilo u Sarajevu, mada bez snajperista! Niko mi ništa nije odgovarao, samo su se odmicali od mene.
Gorana je u Budimpešti stanovala kod Verice i Slavka, mojih dragih prijatelja i kolega. Sa Vericom sam radio nekoliko godina na Kulturnoj rubrici gde je, kako su to nalagali odnosi u Politici, poslata po kazni. Brinuli smo se za Goranu jer je prvi put bila sama i daleko od nas. Kako će se snaći? S kim će se družiti? Nisamo imali dovoljno novca da bismo joj ga slali. Znao sam, naravno, da pored Verice i Slavka neće gladovati, ali kad je čovek daleko od kuće onda mu je uvek potrebno nešto više od utažavanja gladi. Poznanici iz CEU su pomogli da pronađe jedno mesto, neku muzičku školu, gde je mogla redovno da vežba harfu. Mislio sam da čovek može imati utočište u muzici mnogo bolje nego u književnosti. Nisam mogao da napišem ni retka ozbiljnog teksta, osim naravno, operativnih mailova. Nisam mogao ni da slikam. Ne sećam se ni da sam čitao neku knjigu. Bio sam prepušten stihiji golog preživljavanja.