Blizina sećanja (II) 21. mart 1999/21. mart 2015. subota

Spavao sam, ako se to tako može nazvati, nekoliko sati. U sobi je bilo prilično hladno premda je N. uključio termoakumulacionu peć koja, medjutim, nije mogla brzo da ugreje sobu u kojoj očigledno niko nije živeo. Pre toga sam sa njegovom ženom, koja je Srpkinja, i ćerkama pričao opšte stvari. O životu. Svi pušimo i pijemo kafu. N. je optimista u pogledu onoga šta će se odigrati. Po njemu, Miloševič samo blefira jer ne sme odmah da se povuče. N. ne veruje da će doći do bombardovanja, a ukoliko se to i desi biće to skroz simbolično i neće trajati duže od jednog dana. Ne slažem se sa njegovom procenom mada bih veoma želeo da je ona tačna.
Budim se oko pet, šest sati, mislim da je još mrak, ali ostajem u krevetu dok ne čujem teške prijateljeve korake. Ne usudjujem se da ga molim da me vozi do Đakovice. Uopšte, ideja da me neki Albanac vozi preko Kosova do Ivana, kroz sve policijske kontrole, deluje nestvarno. Za problem prevoza osećam, nekako, da sam sam najviše kriv pošto nemam vozački. Prethodnog dana bezuspešno sam pokušao da se dogovorim da me vozač naše kancelarije u Prištini vozi u Đakovicu. Vozač je sasvim otvoreno rekao: pripremiću vam vozilo, ali ja ne smem tamo da idem.
N. me vozi na autobusku stanicu. Tamo vlada gužva i metež. Svi su u pokretu negde. Odmah saznajem da je put Priština – Đakovica prekinut zbog borbi. Ali je zato otvoren put Priština – Prizren. Od Prizrena do Đakovice, koliko se sećam, oko dvadeset kilometara. To se može preći i taksijem.
Kod N-a ostavljam kofer sa Ivanovim stvarima jer on nudi da ga kolima hitne pomoći izvuče iz Đakovice čim se malo smanji napetost. A to će biti, misli on, najdalje za nedelju dana.
Autobus je prepun. Bar pet majki sa bebama. Vazduh je zagušljiv. Izmešan miris vlažnih odela, znoja i male dece. Sedim do prozora negde na sredini autobusa sa desne strane. Autobus staje svakih desetak kilometara. Prolaz izmedju sedišta ispunjen je ljudima koji stoje i ljuljaju se napred-nazad, levo-desno. Jedna beba plače sve vreme. Imam utisak da sam jedini Srbin u autobusu ali zbog toga ne osećam nikakav strah. Osećam se nestvarno. Kod Suve Reke vojna i policijska vozila. Dim iz jedne srušene zgrade. Prethodnog dana je tu UČK postavio zasedu. Bar tako sam čuo na B92. Niko nas, medjutim, ne zaustavlja i ne kontroliše.
Mislim da sam pre deset sati u jutro bio u Prizrenu. Od grada sam video samo autobusku stanicu. Autobus za Đakovicu stajao je prazan, kao da mene čekao, dvadesetak metara dalje na peronu. Umesto da se prošetam po Prizrenu, u kome nikada ranije nisam bio, seo sam u autobus i čekao. (Imao sam skoro jedan sat vremena.) Deset minuta pre polaska u autobus je ušlo šest putnika. Bilo je sunčano i vetrovito. Ovaj put sam sedeo sa leve strane i sve vreme gledao preko polja udaljenu planinu iza koje se nalazila mračna i opasna zemlja Albanija.
Put je bio uzak ali čist i sveže asfaltiran. Odjednom sam postao svestan proleća.
U Đakovici smo bili za pola sata. Uz put smo stali možda dva ili tri puta. Ušlo je tri putnika. Jedan starac sa beretkom nabijenom nasred glave i velikim crnim kišobranom sve vreme se okretao na sve strane. Policija nas nije zaustavljala. Kao da je ovaj deo puta bio pošteđen napetosti. Kad smo stigli u Đakovicu zaključih da starac nije paranoičan već da ima tik.
Đakovačka autobuska stanica je delovala napušteno. Ne sećam se da sam video još neki autobus. Bila su dva taksija, oba stari mercedesi, jedan crni i drugi žute boje. Ušao sam u crni i rekao: Stara kasarna.
Tako mali grad, a dve kasarne: nova i stara. Nova se nalazi u centru koji je sazdan od modernih, golih socijalističkih zgrada. Neka vrsta Novog Beograda samo bez nebodera. Stara kasarna je u drugom delu grada, nekoj vrsti starog centra grada koji je kombinacija orijentalnog bazara i mediteranskog geta. Ulice su puste, poput autobuske stanice. Ta se praznina, koja je kombinovana sa iščekivanjem, oseća na svakom koraku. Sam sam načinio veoma malo koraka – svuda me neko vozi.
Taksi se zaustavlja na ulazu u kasarnu koji je nekako iskošen, na samom uglu. Tu je zidana prijavnica od koje vodi betonska staza do niske dugačke zgrade. Iza te zgrade još nekoliko, uglavnom jednospratnih. Oko celog kompleksa niska metalna ograda.
Levo od ulaza u kasarnu, iz pravca iz kojeg smo došli, nalaze se katolička crkva i ženski manastir. Sve deluje krajnje mirnodopski, evropski. Vidim jednu časnu sestru kako pere prozore. Na suprotnoj strani ulice red porodičnih jednospranica sa baštama.
Ispred prijavnice tri klupe za posetioce. Sunce je prijatno grejalo. Dežurni podoficir ljubazno kaže da malo sačekam. Sedim na klupi i slušam kako razgovaraju muškarac i žena, očigledno otac i majka koji su došli da obiđu sina. Oni su sa Kosova. Naravno, Srbi. Ne sećam se više o čemu su pričali ali ja sam, očigledno, bio izazvan. Kažem im bez ustezanja: znate li šta će se desiti? Za neki dan će početi bombardovanje i rat i Amerikanci će pre ili kasnije da dođu. Izvlačite svoje dete kako znate i umete, samo je to važno…
Oni mi horski odgovaraju da će se svi boriti i da nema šanse da iko osvoji Kosovo.
Dobro, rekao sam svoje. Ali me to ni malo ne umiruje. Osećam kako me glupost kao oluja i zemljotres pribijaju uz zemlju. Fatalističko gledanje u nesreću koja se približavam ne brzinom munje već sigurnošću Zenonove kornjače. Čekam Ivana duže od pola sata. – Traže ga, kaže mi podoficir da bi me umirio.
Najzad se pojavljuje Ivan u uniformi. Sećam se da je gologlav, preplanuo, omršao. Vidim da jedva može da poveruje da sam došao. Dobio je izlaz do uveče. Idemo zajedno, peške, do hotela „Paštrik“. Putem pričamo o svemu i svačemu. Na ulicama nigde nikoga. Samo pogledi iza zavesa. Ali sad kad sam sa Ivanom kao da više ne preti opasnost. Ratovaće se negde drugde.
Hotel je delovao napušteno mada je sve radilo. Čak smo i dobro ručali. (Da li smo jeli neki specijalitet: neku vrstu karđorđeve šnicle koja se zvala “paštrik stek”?) Posle ručka smo otišli u sobu gde se Ivan okupao. Ja sam uspeo da odspavam pola sata. Onda smo opet pričali o svemu i svačemu. Rekao sam mu da će vazdušni napadi početi kroz tri dana. Nisam, naravno, imao bilokakvu verodostojnu informaciju kada će početi bombardovanje, ali sam imao neku jezivu sigurnost kada će početi napad. Rekao sam mu još da što pre moraju da izađu iz kasarne i da se u nju nipošto ne vraćaju. Čak i ako imate idiote za komandante koji vam budu naredili da ne napuštate kasarnu morate iz nje izaći. (Naravno, imali su idiote za komandante koji srećom o napuštanju kasarni nisu odlučivali. Naredba je stigla iz Beograda. Inače, Ivanov komandant je bio neki pukovnik Đošan koji se kasnije pojavio u Hagu kao Miloševićev svedok. Ivan ga je zapamtio kao malog kočopernog razmetljivca. Iz kalupa Nebojše Pavkovića, mada verovatno ne takav švaler.) Razgovarali smo o bekstvu kao i o tome kuda da se beži. Trebalo se dočepati Crne Gore a odatle u Sarajevo – kod moje sestre od tetke. Pusti snovi!
Ne mogu a da se ne vraćam unazad, na telefonske razgovore sa sestrom koja moli Ivana odmah dolazi i da u Sarajevu nastavi sa studijama medicine. I moja majka, tada pokojna, umrla je sasvim iznenada u novembru 1998, govorila je da će sve biti u redu. Ne znam kako bi ona sada podnela ovu Đakovicu i ovaj smrad straha i nesreće koji neumitno dolaze. Pre osam godina tako je do nas, poslednjim avionom iz Sarajeva, stigao Damir. Tada sam ja preklinjao da odmah izađe iz grada i da dodje kod nas. Sada je Damir na sigurnom – u Danskoj. Druga tetka i teča, takodje iz Sarajeva, od 1994. su u Kanadi. Mamina familija se rasula ili pomrla. Kako to da čovek lakše savetuje druge da urade nešto spasonosno, a za sebe ne može da primeni nijedan pametan savet?
Bilo je vedro i veoma prolećno kada sam pratio Ivana nazad u kasarnu. Nespretno muško opraštanje, neka čudna nada, vera, šta li, da će, na kraju sve biti u redu, da ćemo i ovo preživeti. Takva osećanja obično traju kratko mada su veoma intenzivna. Pretpostavljam da se tako postaje vernik. Ali već na putu nazad, idući sam kroz ledeni, iščekujući stari deo grada osetio sam kako me vera napušta i kako jedino što osećam to je duboki očaj i bespomoćnost. Na tom kratkom putu do hotela uspeo sam i da zalutam. Odjednom sam se našao u nekoliko ulica na kojima su se igrala deca. Kad sam se pojavio ona su prestala sa igrom i samo me nemo gledala. (Da li je to ono osećanje izgubljenosti koje Kami opisuje u “Strancu”?)

Kad je pao mrak odjednom sam shvatio da mi je ostalo malo dinara za hotel i autobus pa sam krenuo da promenim dvadeset maraka. Na putu kroz glavnu (osvetljenu) ulicu odjednom je počeo da me obuzima bes. Tražio sam na jednoj trafici da promenim pare ali je trafikant rekao da ne menja pare. Verovatno je bio uplašen od moga izgleda i glasa. Sledeća je bila jedna cvećara. Pojma nemam šta sam sve izgovorio dok su mi menjali novac. Bili su stariji muškarac i žena, sigurno Albanci, i samo su se zgledavali. Ja sam opet, kao u Kuršumiliji, proklinjao Miloševića, i Srbe, i Albance, i državu i vojsku, i sve živo pod uskom kapom nebeskom na kojoj sam se našao. Zašto sam, zajedno sa svojim najbližima, bio osuđen da živim u tom paklu? I zašto su mi uzeli sina za taoca?
U hotelu sam se malo smirio. Pio sam kafu i neprekidno pušio. U trpezariji je televizor bio odvrnut do daske i opet su bile neke odvratne vesti. Bilo je nekih šest-sedam gostiju, sve sami muškarci. Imao sam utisak da su svi došli da obiđu decu u kasarnama. Jedan muškarac iz Bijelog Polja je odlučio da ostane sa sinom u vojsci kao dobrovoljac. Nije mi bilo jasno da li se time hvalio ili se žalio na zlosrećnu sudbinu.
Cele noći sam se prevrtao u krevetu. Imao sam grozne košmarne snove. Stalno mi se vraćala misao: kako mogu da ga ostavim na ovom mestu? Da li smo mogli da pokušamo da pobegnemo? Da li ću ga ponovo videti? A možda će se ipak izbeći rat! Od straha i navale hladnoće tresao sam se ispod dva ćebeta. Pokušavao sam da pobegnem od prisilnih slika ali sam uspevao da ih odagnam samo na kratko, na pet-šest minuta, a onda su se one vraćale još intenzivnije. Jedina cenzura koja je još uvek postojala bila je da ne vidim mrtvog sina, sve ostale kombinacije su bile u glavi.
U jutro me je žena na recepciji tešila i rekla da je slobodno zovem i da će mi ona reći kakva je situacija. Rekla je i da Ivan može da dođe u zakazano vreme pa da se čujem sa njim. Sve je to delovalo kao da se ništa neočekivano ne može desiti. (Kakvo besmisleno osećanje!) Bilo je rano jutro, negde oko šest, opet je bio lep, vedar dan i ja sam ponovo bio jedini čovek koji je hodao gradom. Jedan prozor u hotelskoj sobi bio je okrenut prema Paštriku. Tamna masa planine ispunjavala je ceo horizont. Tamo je Albanija, odatle će doći. A moj sin ostaje.

Proradio je pravac Đakovica – Priština. U autobusu je bilo desetak putnika. Od toga samo tri muškarca: ja, jedan Srbin srednjih godina i Albanac katolički sveštenik. Ostale Albanke sa decom. Srbin sede pored mene, napred, odmah do vrata. Odmah je počeo da priča o bogatstvu Metohije. Prolazili smo pored vinograda a on navrzo: evo zbog čega Amerikanci oće ovo da otmu. – Jeste, ne izdržah više, slaba su im kalifornijska vina. Čovek, medjutim, uopšte nije shvatio šta mislim. Zbog toga sam mu sledeći put rekao: ajde dosta više, kakvo bogatstvo, kakvi Amerikanci, ostavio sam sina u Đakovici da bude taoc Miloševićeve kretenske politike. U autobusu ionako niko nije govorio, posle ovoga nastade takav tajac da su čuli pokreti ušiju. Prva kontrola bila je nekih desetak kilometara severno od Đakovice. Ispred autobusa se kočoperio jedan ulickani guzonja sa crvenom beretkom. U autobus je ušao običan policajac i vrlo površno pogledao naše lične karte.
Albanka koja je sedela preko puta mene ćutke me je ponudila bombonama. Bile su to one starinske „svilene“ bombone.
Sa leve strane puta nekoliko puta smo naišli na sveže ruševine kuća. Nije se čula ni pucnjava niti se video dim. Niti su se videli ljudi.
A onda smo ušli u Kosovo polje. Nasred nekakvog proširenja puta, ispred niskih jednospratnih kuća, bila su parkirana tri hamera. Posada u njima upravo je navlačila fantomke kad smo naišli. Bila je to tako strašna, ledano svirepa scena u kojoj nije bilo ni dželata, ni žrtava, ni pucanja, ni klanja, a ipak se u svakom pokretu upravo sve to videlo. Ta je scena trajala svega četiri-pet sekundi. Autobus se nije zasutavljao, samo je veoma usporio. Kasnije mi se to navlačenje fantomki vraćalo kao noćna mora. Imao sam utisak da se ponovo, i ponovo, na raznim mestima, ne samo na Kosovu, navlače fantomke i nekuda polazi. Kada je posle manje od mesec dana ubijen Slavko Ćuruvija pomislio sam: sada će malo da operišu i po Beogradu.
Na prištinskoj autobuskoj stanici bila je velika gužva. Autobusi koji su išli na sever bili su prepuni. Zvao sam telefonom N-a da mu kažem da idem pravo kući i da ništa nisam uspeo da uradim. – Ne brini, reče mi on skoro vedro, za par dana će se sve srediti pa ću izvući Ivana.
Uspeo sam da nađem kartu do Beograda preko Kosovske Mitrovice i Novog Pazara u nekom rasklimatanom, privatnom autobusu. Sedeo sam skroz pozadi i sećam se da su preko puta mene sedeo jedan mladi romski par sa bebom koja je celim putem plakala. Autobus je vozio sporo ali uporno. (Kao da je hteo da što pre napusti Kosovo.) Stali smo tek negde pred Kraljevom kod jedne velike privatne kafane. Kafana je bila prepuna vojnih rezervista od kojih najmladji nije imao manje od četrdeset godina. Ili su tako samo izgledali. Bio je lep dan, ostao sam napolju i pio mlaku koka kolu dok su sa svih strana navirali novi rezervisti. Kafana je bila neka vrsta sabirnog centra.
Sećam se da smo sve vreme išli starim putem, valjda zbog putarine ili zbog saobraćajne milicije. Vreme je bilo sve lepše tako da nas je kod Topole dočekalo pravo prolećno sunce. Mislio sam da nam vreme baš ne ide na ruku jer bi bilo mnogo bolje da se na Srbiju spusti neprozirna magla koja bi mogla da sakrije našu decu. Kad smo u tunelu da budemo skroz u tunelu!