Blizina sećanja, (I) 20. mart 1999. / 20. mart 2015, petak

 

Ceo dan glavobolja. A napolju sunčano, prolećno. Kad završim postavljanje teksta nastupiće i zvanično novo godišnje doba. Pre šesnaest godina to osećanje kalendarske promene bilo je potpuno išćilelo. Ništa Vivaldi. Odavno želim da se suočim sa svojim zapisima i sećanjem. Jedan deo tekstova nastao je neposredno posle povratka sa Kosova gde sam bio od 20. do 22. marta 1999. Moguće je da su mi se neki dani pomerili i pomešali, ali ne i ova tri dana. U ta tri dana stalo je toliko toga.
Svakodnevne brige oko novca, porodice, zdravlja, poslova, svakodnevno suočavanje sa onim što će biti sutra, neprekidno stanje napetosti i iščekivanja… sve to se odigrava u okruženju prepunom besmislenog, primitivnog i divljeg ludila. (Pre neko veče naletim na mladog čoveka koji žuri uzbrdo Bulevarom, prema Cvetku, i sve vreme urla: Pička vam materina, vi ćete meni život da uređujete, vi ćete meni da se mešate… U licu crven, kao da će se svakog časa šlogirati, na vratu iskočile žile. Ide brzo i svi mu se sklanjaju s puta. Ne izgleda kao neko koga bi bilokakva reč ili gest mogli da zaustave ili smire. Osećam tugu i nemoć. Nisam čak ni siguran da li je bolestan. Ne deluje pijano ili drogirano. Toliko je ispunjen besom i energijom!) Možda još nije vreme da se čovek osvrće kad imamo Ovo oko sebe. A opet, ko zna kad će, i da li će ikada, doći pravo vreme za blaženstvo sećanja. Nema blaženstva u istoriji raspadanja. Ova istorija raspadanja odvijala se brzo, a ipak godinama. Tek sada, izgleda, počinjemo da bivamo svesni sopstvene prošlosti kao istorije.
To je još uvek blizu. Ne odnosi se samo na najtraumatičniji period, tokom bombardovanja, već i na ono što se dogadjalo početkom devedesetih. Još uvek ne mogu da se otresem osećanja da je neko drugi, a ne ja, bio prisutan. Ne sećam se načina na koji sam mogao da pobegnem, niti je on stvarno postojao. Sa ove udaljenosti (maj 2008.) sve iz tog vremena izgleda nestvarno. U tom pogledu, medjutim, i ovo što se danas dešava, ovo u čemu danas živimo, takodje na izvestan način deluje nestvarno. Za tri meseca ću dodirnuti šezdesetu godinu. Neminovno, sve postaje bezizlaznije. Životnu radost pažljivo čuvam za unuke. Bes koji sam dugo osećao sve više postaje tiha i jalova ogorčenost i očajanje čija su meta ne samo ljudi – upravljači već i ceo sistem koji je bio decenijama građen i stvaran kao deo jedinstvenog ideološkog, kulturnog i nacionalnog programa. Sve čega sam se užasavao, plašio ili gadio kao dečak, a da nisam znao o čemu je u stvari reč, sada dobija potpuno jasnu predstavu. U istoriji sopstvenog naroda vidim sve manje plemenitih i čovekoljubljivih težnji a sve više vekovima razradjivani i uvežbani sistem masovnog i individualnog ponižavanja. Na vrhu piramide stoji lik nekakvog srpskog gazde koji predstavlja garant svih uspeha i nada. Od toga osećam istinsku mučninu i drhtavicu.

 

 

Ovo su “neuništive” cipele koje su me vodile po Kosovu 1999. Kupio sam ih za sina neku godinu pre toga u Frankfurtu. Nisu mu se dopale pa sam ja počeo da ih nosim. A ovo je stari kofer-torba u kojem sam spakovao stvari za Ivana. Kofer je ostao u Prištini kao neka vrsta podrške (amajlije?) i vratio se posle 2000-te.

 

15. mart 1999.

Telefon, negde oko podneva. Ivanov glas: “Ja sam u Prištini”. – Nemoj da se zezaš! – Samo da se javim da su nas transportovali vozom u kasarnu, a sada nas voze kamionima u Đakovicu. – Doći ću, samo kažem. Ivan je već prekinuo vezu.

Iz kasarne na Petrovaradinu, pod pratnjom vojne policije, prebačeni su 14. marta prvo na železničku stanicu u Topčider. Ukrcali su ih u vagone koje su plombirali i sproveli na Kosovo. Jedan vojnik je pokušao da iskoči kroz prozor. Ivan je čuo da je poginuo. Po hodniku vagona neprekidno su špartali policajci. Ivan je bio apsolvent medicine, nije mogao da dobije pasoš već tri godine. Jurili su ga da bi ga uterali u kasarnu poslednjih godina dana, a onda je on sam otišao.

 
                                                                                       Put i bes

 

Počinje: 20. mart 1999.
Autobus u 5 i 50 polazi tačno na vreme. U stari kofer, kojim sam »obišao« svet prethodno veče spakovao sam stvari. Pišem „stvari«, a u stvari, reč je o civilnoj odeći za Ivana, nekoliko konzervi, dve flaše mineralne vode, maramice, toalet papir, aspirini, vitamini… To je oprema sa spasavanje. Još uvek nemam nikakav odredjeni plan kako ću ga izvući iz vojske. U ranac sam stavio ono što je regularno (šampon, pena za brijanje, nožići, vitamini, vlažne maramice… jednu knjigu…veliku čokoladu…) Na kraju smandrljavam jedan sendvič.
U pitanju je autobus za Prištinu odakle ću dalje da hvatam vezu za Đakovicu.
Dremež, napetost, jutarnja drhtavica.

U Nišu kondukter nehajno kaže da je put zatvoren i da sam jedini putnik do Prištine.
U Kuršumliji se pretnja ostvaruje. Put preko Podujeva je zatvoren. Može se stići do Merdara. A šta dalje? Peške kroz operativnu zonu?
Koliko dugo niko ne zna. Oko 11 časova. ( Tako piše u notesu. Ne znam da li je ovde reč o prekidu saobraćaja koji traje već jedanaest sati ili je u pitanju tačno vreme u Kuršumliji.)
U medjuvremenu je, u Prokuplju, ušao stariji čovek koji takodje hoće u Prištinu. (Svako ko hoće na Kosovo ima potrebu da to javno objavi.)
Mobilni nije u mreži pola sata posle Niša.
Sedim i pijem kafu sa saputnikom za Prištinu u goloj autobuskoj krčmi u Kuršumliji. Na sredini prostorije bilijarski sto sa pet drvenih figurica, dve bele i jednom crvenom kuglom. Jedan klinac stalno igra, menjaju se partneri. Ne razumem u šta igraju. Za pare ili za slavu. U ledenoj krčmi gomila rezervista. Pije se pivo, kafa i rakija.
Posle pola sata moj slučajni saputnik odlazi u obližnju poštu da se javi familiji. Zamolio sam ga da se javi Saši.
Sa saputnikom pričam onu istu priču. Povremeno osetim kako nas okolina pažljivo sluša.
Kafa 4 dinara.
Put nikako da se otvori. Odlazim do taksista da ih pitam da li bi hteli da me voze. Nema šanse.
Javljam se iz pošte kući.
Kad se vratim u krčmu shvatam da još neki ljudi iz istog razloga hoće da se probiju do Kosova. Ista, glasna priča.
Odlučujem da se vratim u Niš. Sa mnom jedna majka i jedan brat koji ide u Prištinu da pokupi mladjeg brata koji je student.

Uspevam da se uguram u autobus za Niš. Posle ću već da vidim. Kod sebe nemam nikakvu mapu. Sve držim u glavi. Mesta i razdaljine. Nisam imao pojma da sve to znam. Od Kuršumilije do Niša nekih dva sata. U Nišu sam oko 14 časova. Na autobuskoj stanici ogromna gužva. Uspevam da dobijem karte za autobus koji preko Bujanovca nastavlja za Skopje. Sa mnom je i majka koja hoće da poseti sina vojnika u Prištini. Na sebi ima debeli, svetli mantil (boje bele kafe) koji nikada ne raskopčava. Sedimo na zadnjim sedištima u pretrpanom, vrelom autobusu. Saputnica počinje da mi priča da mora danas ili sutra da vidi sina jer u ponedeljak ne sme da izostane sa posla. Otkriva mi da radi u gradskoj policiji i da su zabranjena sva odsutva ili odlasci iz grada.
Stižemo u Bujanovac. U glavi mi se otvara novi pravac: Gnjilane. Na bujanovačkoj autobuskoj stanici lako pronalazim taksistu koji hoće da nas prebaci do Gnjilana. Sve se plaća isključivo nemačkim markama. Majka-policajka ide sa mnom. Od novca ona ima samo čekove! Polako počinje da pada mrak. Sedim pored vozača i pokušavam da ga nagovorim da nas vozi do Prištine. Vrlo je ljubazan ali odlučno odbija tu ideju. Ne kaže da ga je strah. Kao da se to ne oseća. Iza svake ograde, drveta, senke, posvuda su rasuti stražari straha. Pretpostavljam da su granice između gradova i oblasti precizno podeljene. Kad smo ušli u Gnjilane bio je mrak. Taksista nas je dovezao do centra mesta gde obično stoje taksi vozila i počeo da se raspituje da li bi neko hteo da nas poveze do Prištine. To nagovaranje traje prilično dugo. Rekao sam da mogu da platim sto maraka za tih sedamdesetak kilometara i to uspeva. Druga solucija je da noćim u Gnjilanu. Poseban problem je majka-policajka koja je očigledno i bez para i bez veza koje bi nam pomogle da se dokopamo Prištine. Najzada pregovori uspevaju. Naš taksi je stari tamni mercedes sa posadom od dva Albanca. To što nas voze dvojica umesto jednog shvatam kao odraz sveopšteg straha i nesigurnosti. I sam se osećam pomalo nelagodno ali još uvek ne osećam nikakav istinski strah – i dalje sam u šoku što je Ivan na Kosovu.
Na putu do Prištine, kroz crni tunel gde nam niko ne ide u susret, govori se vrlo malo. Niti ih mi, što sedimo pozadi, nešto pitamo, niti oni nas. Na samom početku puta bilo je uobičajenog predstavljanja i vajkanja kako je pre bilo mnogo bolje i kako je neki đavo ušao u ljude. Đavo sedi sa nama sve vreme i umire od smeha zbog naših gluposti. Onda je zavladala tišina koju nisam umeo da prekinem. Što je duže trajala bila je sve normalnija. Kao da smo u ovom sastavu putovali godinama. Zaustavila nas je samo jedna policijska kontrola na izlazu iz Gnjilana. Sledeća je bila na ulazu u Prištinu. Policajci su tražili papire a Albanci su se tada okretali prema nama i objašnjavali da smo mi putnici iz Beograda. Da bi, valjda, ubrzala kontrolu na ulasku u Prištinu majka-policajka po prvi put raskopčava mantil i protura policijsku značku kroz prozor. Imao sam utisak da su se Albanci samo zgledali. Onda smo krenuli u još većoj tišini a put do grada se bio beskrajno odužio. Tada sam pomislio da ukoliko hoće da nas likvidiraju da je sada pravi trenutak. Bio sam besan na majku-policajku koja je napravila takvu glupost. Onda smo ušli u osvetljenu zonu, prvo ispod jednog nadvožnjaka, pa ubrzo i ispod drugog, tu je bila neka velika obilaznica, a onda odmah posle nje auto naglo koči i mi se nalazimo ispred ulaza u glavnu prištinsku kasarnu. Bilo je negde posle deset sati uveče. Prvo što sam ugledao bio je jedan parkirani crveni jugo u čiji su gepek utovarivali automatske puške i municiju. Nije bilo nikakvog skrivanja ili zbunjenosti. Cevi puška su se skroz elegantno uklapale u noć. Majka-policajka je bez pozdrava izletela iz auta i krenula ka kapiji. Sa sobom nije imala nikakav prtljag, samo ručnu torbicu. Da bih dopro do centra grada bilo je potrebno da se taksi vrati istim putem do okretnice i da produži još par kilometara. Vozač, i njegov pratilac, nisu hteli ni da čuju. – Ne smemo da se vraćamo, bićemo sumnjivi. Videlo se da su vrlo uplašeni, kao da ih je scena ispred kasarne odjednom osvestila.
Uzeo sam ranac i kofer i polako peške krenuo nazad. Nisam imao predstave gde se, u stvari, nalazim. Prošao sam ispod nadvožnjaka i krenuo dalje prateći nekakvu zamišljenu liniju koja bi morala da me dovede do prepoznatljivog centra – hotela Grand, na primer. Nigde na vidiku nije se video ni jedan jedini čovek. Samo su u daljini žmirkala svetla nebodera. Koliko ih je bilo? Pet, možda šest. Sve vreme sam brzo hodao. Onda sam se, u jednom trenutku, našao ispod metalne bandere sa reflektorom i stao. Obuzelo me je takvo osećanje izgubljenosti i nemoći da sam pomislio da ću leći na zemlju i jednostavno iscureti. U tom trenutku je zazvonio mobilni telefon.

Bio je to N, prijatelj koji je znao da dolazim.
– Gde si?
– Pojma nemam. Ispod bandere, kod okretnice, a preko puta su neki soliteri.
– Dolazim za pet minuta.
Bio je tačan. Nikad nisam otkrio šta je u mome odgovoru bila šifra prema kojoj je otkrio gde se nalazim. Neboderi, okretnica?
– A sad, reče prijatelj, večera! Vodim te na jedno mesto gde se jede najbolja riba u Prištini.
Pokušao sam da ga ubedim da nisam gladan već strašno umoran i da jedva čekam da se negde smestim ali me on uopšte nije slušao. U restoranu nas je čekala njegova dugogodišnja prijateljica. Oni su upravo završili sa večerom kad smo se čuli preko telefona. Restoran je za prištinske prilike bio prilično velik, ne raskošan ali čist i udoban. U njemu svega pet – šest ljudi.
– Vidiš onoga sa brkovima, poverljivo će mi Nijazi, taj je glavni čovek UČK –a u Prištini.
– Pa kako ga ne uhapse, naivno ga pitam.
– Nisu blesavi kad radi i za DB.
U rekordnom roku su mi doneli pastrmku. Kao da su samo mene čekali da počnu da zatvaraju restoran. Bilo je negde oko jedanaest sati. Ja sam jedva završio pastrmkom kad su se spolja začuli jauci, dernjava i udarci. Napolju je bio mrak a na prozore navučene debele zavese. Jedino što sam razumeo bilo je da neki Srbi na ulici, u mraku, tuku nekog Albanca.
– Šta se dešava, upitao sam i kao da se moj glas uvećao i počeo da odjekuje praznim restoranom.
– Tuku nekog nesretnog čiču koji prodaje sir, reče pomalo zabrinuto N.
Onda je našem stolu prišao jedan od konobara i nešto mu govorio na albanskom. N. je ozbiljno klimao glavom.
Okrenuo se potom prema meni i rekao: oni bi da zatvore kafanu pa pitaju da li bi ti mogao da ideš napred, preko parkirališta, za slučaj da se pojave paramilitarci.
– Nema problema, rekoh, ići ću napred, i krenuh da ustajem.
– Čekaj, čekaj, reče N. oćeš još malo vina? Kao da je po svaku cenu želeo da odlazak iz kafane bude dostojanstven.
–
Posle par minuta ipak uspevam da pokrenem kafanu. Idem napred ispunjen nekim besom i odlučnošću dok mi je u glavi „na gotovs“ gomila psovki i uvreda namenjenih svakom ko bi se usudio da nam stane na put. U magnovenju, dok izlazimo iz kafane, kroz uska vrata, osetim kako me nečija ruka dodirne – neka vrsta molbe da ne žurim, a od tog dodira sav se naježim. Na parkingu, medjutim, nema nikoga. Zaglušujuća tišina. Ljudi iz kafane, a medju njima i prištinski šef UČK-a, bez pozdrava se razilaze. N. me vozi svojoj kući koja je u najužem centru.