Beleg nečega, 9. mart, četvrtak

Mogao bih nešto da napišem o 9. martu! Baš bih mogao. Prošlo je više od četvrt veka. Uspostavljena je, kakva-takva, istorijska distanca. Ako se odmaknemo još malo ima da nas nema. Ima da “pocrkamo”! Ima svi da “pocrkamo”, kako je lepo govorio Zoran Radmilović u filmu “Majstori, majstori”:

Moja sećanja su sve više dirljiva upravo zbog onih koji više nisu sa nama. Nekih nema već godinama. Mira Živković, moja koleginica iz “Politike”, nije doživela ni 5. oktobar 2000-te! Nekad pomislim: eh da je bar to dočekala! A onda se zapitam: i sa čim bi se sledeće susrela: sa ubistvom Đinđića, sa Ovim Sada! Znam, život je sam po sebi vrednost, glupo je piljiti u činiju u kojoj se ogleda budućnost i birati: e još ovo, još samo ovo… Uostalom, i nemoguće je. Činiju su ubacili u plakar Agencije za vredne metale i odavno zaboravili.

 

Bilo bi lepo kada bi zaćutali oni koji su se debelo okoristili od Devetog marta. Još bi lepše bilo da zamuknu oni koji su bili na Slobinoj strani, onaj šljam i bašubozik, koji se dokoturao do naših dana i hladno procenjuje istoriju i razvija poslove. Niskost i bezobrazluk idu zajedno. Kao i poslovni uspeh.

Deveti mart  će, možda, jednog dana postati beleg nečega što nije nikakav praznik već Dan upozorenja. Šta sve može da se desi kad vlast pretera u zajebavanju sa ljudima. Mislim da nije potrebno stavljati cveće na Trg republike.

Upalimo po sveću za one koji više nisu sa nama, pa i za nas koji smo još uvek Ovde ali se osećamo sve izgubljenije. Nećemo biti ni kivni, ni ogorčeni. Reči postaju suvišne. Pogled u dlanove. Sunčano je. Istražujemo linije.

Majstori, majstori…