Banket, 5. mart, nedelja

U petak je otvorena izložba Jelene Trpković “Banket”. U galeriji Ozon, u Uzun Mirkovoj, na drugom spratu. Gužva. Sreo sam neke ljude koje nisam video godinama. Neke sam načisto zaboravio. Izložba je “cakum-pakum”. Sa sve vinom i puslicama u celofanu. Kratko sam govorio pomenuvši da je reč “banket” skoro nestala iz naših života. Umesto “banketa”: “prijem” i “parti”! Nebojša, čovek koji, uprkos svemu, uspeva da održi Ozon, kaže da je ovo neka vrsta kulturne oaze. Nije ovo oaza, nema više oaza, postoji samo geto u kojem smo saterani, kažem. Kao pre četvrt veka. Tada smo, međutim, bili mlađi dvadesetak godina. I naše međusobne veze, i odnosi, bili su intenzivniji. Bilo je mnogo lakše nego danas kada je pokora primitivnog populizma i nacionalističkog trijumfalizma dostigla nepojamne razmere. Mrak ignorancije i neukusa. Otimačina neopevana. Da, danas je mnogo gore. Pozvao sam prisutne da pokušaju da zapamte ovu izložbu i okupljanje, da ponesu to  u budućnost kao neku vrstu belega normalnosti i pristojnosti. (Priča se da se zatvaraju Studentski kulturni centar i Galerija Grafički kolektiv. Moje prve izložbe bile su upravo u SKC-u i Grafičkom kolektivu. Kao da se briše  istorija i uspomene u kojima sam učestvovao.)

 

 

U katalogu izložbe napisao sam:

 

Jelenin svet

 

Beleška uz izložbu “Banket”

 

Odmakao bih se rado od ovog sveta, ali tako da se ne isključim. Tada bih, zamišljam, mogao da vidim, kao slow motion, ne toliko kretanja koliko promene stila i ponašanja, ovaj naš ljudski, društveni život kao čudesno razlaganje i preplitanje ljudi i predmeta.

Sloniti se od ljudi nije ni malo jednostavno. Ljudi izviru sa svih strana. Iz geometrije, iz rituala, iz muzike, iz gastronomije… Svakodnevni život je prepun ljudi. A tek politika! Koliko samo ima ljudi u novinama! Slova su ljudska tvorevina premda imaju tako malo zajedničkog sa današnjim ljudima.

Jelena Trpković je napravila jedinstven svet velikih predmeta i osrednjih ljudi. Oni se  međusobno ne bore jer su u različitim dimenzijama. Prolaze jedni mimo drugih, pokušavaju da se istaknu kao glavni akteri, da se nametnu, naravno, ali red stvari u Jeleninom svetu je zadat i čvrst. Predmeti će uvek voditi glavnu reč ne zbog toga što su najvažniji već zato jer su najpouzdaniji.

Osim toga, tu je i sećanje. Jelenin svet je svet memorije. Ono što smo probali, kušali, omirisali, dodirnuli, ono što je prošlo samo kao slika ili zvuk, kao i ono što smo tada osećali, to je tako posebno. Sećamo se dragih, i onih ne tako dragih, sećamo se i sebe, uz sve one materijalne čulne didaskalije, kao jedinstveno tkanje života. Ovo smo vino pili prvi put, a ovo posle, mnogo puta. A uz ovo smo doživeli nešto tako lepo da ćemo se večno sećati. Ovo vino je “ciknulo”, ovo je bilo pretoplo, a ovo smo dobili od prijatelja. Bilo je sunčano, ali bura. Mirisalo je na so.  Poslednji put smo popili po čašu, baš ovog vina. I više se nikada nismo videli…

Mogao bih da sanjam “Banket” Jelene Trpković upravo onako kako ga vidim. Tu su vina, čaše, pripremanje za izlazak, kićenja, metež pokazivanja, porodični kič kao vrhunac društvene uspešnosti.

Život je, naravno, negde drugde, ali predmeti i ljudi imaju svoje zapletene odnose i prostore na kojima se susreću, da postajemo svesni da postoji mnogo dimenzija u kojima se sve dešava.

Odavno nisam čuo reč “banket” ne zbog toga što banketa više nema već zato što je društvena mimikrija sve složenija. Zbog toga i pojam “banket” poseduje čudan ironično-sarkastični naboj. Jelenin svet je dobrim delo obavijen pramenovima ironije. Izgleda da se samo tako sve ovo u čemu živimo može preživeti.

Nazdravimo! Ali sasvim polako. Usporeno. Pokušajmo da u prvom gutljaju zaustavimo vreme. Ko zna kad ćemo još imati ovakav banket! Ko zna kad ćemo se ponovo sastati. Otisak naših usana na čašama neće preživeti susret sa mašinom za pranje sudova. Zvono na vratima prekinuće svaki razgovor. Vesti sa televizora biće važnije od pretposlednje stranice knjige. Pokušaću sve da sažmem u par pisanih slova. Znam da ću sledećih dana imati problema da ih pročitam. Onda ću okrenuti čašu naopako i pustiti da crveno vino ostavi krug na čistom papiru. Šta da radim sa ovim sećanjem?

 

 

U subotu je umro Lazar Stojanović. Naše poznanstvo dugo je četrdesetak godina. Prošli smo toliko toga. Često na različitim mestima i u različitim uslovima. Družili smo se u različitim vremenima. Sretali smo se porodično i sporadično.  Što smo bili stariji sve ređe i ređe. Obuzeti brigama i Ovim Ovde.  Tuga gubtika.

 

Od pre izvesnog vremena za Politiku ponovo piše Goran Kozić. On ima nove sponzore. Ništa se nije promenilo. Gađenje koje ne može da otkloni konstatacija: sve će jednom proći. Srbija prelazi u podzemnu dimenziju. Pojavljuju se sve nove i nove utvare i demoni. Vredni ljudi odlaze.

 

One Jelenine čaše stoje u nekom čudnoj ravnoteži. Zemlja se okreće ali od toga čaše ne padaju. Mnogo je opasnije kad neko zalupi vrata.