Ateizam u Drugoj beogradskoj

Kad smo živeli u Indiji (od 1954. do 1957. g.) za moje vaspitanje bila je zadužena dadilja, g-đa Everard, obrazovana, prefinjena i veoma pričljiva Engleskinja. Mojim roditeljim bilo je jako milo što tako prilježno upijam anglosaksonske manire, folklor, jezik i mitologiju. Kad su shvatili da u taj folklor spada i religija, u obliku biblijskih priča i “God save the Queen”, bilo je kasno. Možda nisu ni primetili da smo u školi slavili Božić. Na tabli je pisalo “Merry Xmas!” Bilo mi je možda sedam godina kad mi je otac objasnio kako Bog ne postoji, ali takva objašnjenja su po svojoj prirodi izvitoperena, jer je nemoguće, bar po mom mišljenju, postati ateista a posteriori.  Kad smo se vratili u Beograd, religija je odmah postala tabu. Jedini dozvoljeni kontekst bila je klasična muzika. U diskusijama o velikim muzičkim delima inspirisanim hrišćanstvom, kao što je, na primer Bahova “Pasija po Mateju,” bilo je “dozvoljeno” pominjati reči “Hristos,” i “Bog,” jer je tu reč o čisto umetničkim, dakle, estetičkim, simbolima, koji, navodno, nemaju nikakve veze s verskim osećanjima. Kasnije mi je alibi bila istoričar religije Elejn Pejgels, čije sam knjige prevodio na naš jezik. Pomno sam čitao izveštaje o Drugom Vatikanskom saboru (1962-1965), u “Ilustrovanoj Politici.” Međutim, o tome sam morao ćutati. Preko leta, na moru, kad smo posećivali, izigravajući prosvetljene antropologe među zatucanim trogloditima, katoličke crkve, bio sam često izložen kritici što se prema tim simbolima otuđene svesti odnosim s poštovanjem. U Drugoj beogradskoj, profesor istorije, Hranislav Živković, ubeđivao nas je da Isus nije postojao. Kako je moguće dokazati da neko, ili nešto, ne postoji?
Kasnije sam shvatio da su i teizam, politeizam i ateizam sasvim prihvatljivi, interesantni, komplikovani pogledi na svet, koji ne podležu, jer nije reč o naučnim sistemima, birokratskim pravilima empirijske verifikacije. Nažalost, današnje raspre o religiji i ateizmu ne izlaze iz konteksta pseudodeterminizma fizičke stvarnosti. Tražimo materijalne dokaze za postojanje, ili nepostojanje, nečega čija priroda, ako je moguće govoriti o nekoj prirodi, nije materijalna. Sećam se javnog dijaloga o religiji koji su, 1967. g., vodili filozof Branko Bošnjak i jezuitski teolog Mijo Škvorc. Svi su očekivali da će “naš” čovek potpuno urnisati svog protivnika. Desilo se suprotno. Otac Škvorc, naravno, nije dokazao da Bog postoji, ali je suvereno vladao i teološkom i filozofskom problematikom, dok se Branko Bošnjak, bar što se tiče teologije i filozofije van okvira materijalizma, pokazao kao totalna neznalica i duduk. Dobro se sećam posete, neostvarene, kako se ispostavilo, Justinu Popoviću, o kojoj Kazimir govori. Mene je fasciniralo Božino interesovanje za teologiju. Njega očigledno nisu mučile moje paranoične inhibicije. Boža nam je govorio o “Vodenici smrti,” Popovićevom tekstu, koji sam tek nedavno pročitao. Bio sam opčinjen naslovom. Međutim, nije mi padalo na pamet da pitam Božu da li bi mi dopustio da se pridružim njegovoj tajanstvenoj ekspediciji. Kad sam konačno “postao” katolik, zapanjile su me reakcije porodice i nekih poznanika. Majka mi je govorila da je nemoguće istovremeno biti Srbin i katolik, zaboravljajući na našu komšinicu Cvijetu Jakšić i na svog profesora Petra Kolendića! A da ne govorim o Ivi Andriću, s kojim smo u srodstvu. Moj drug Mišel Drue, Francuz, rekao mi je: “E sad si postao Hrvat.” Ali Mišel, koji je više godina proveo u Beoradu, govori srpski, što znači da ume da se zeza. Međutim, Amerikanci, moji sadašnji sunarodnici, koji ne umeju da se zezaju, i koji ne znaju ništa o katoličanstvu, a još manje o Srbima, kategorički tvrde, čast izuzecima, kako su svi Srbi, do jednog, po definiciji sto posto pravoslavne vere, što znači, quod erat demonstratum, da ja nisam Srbin, zbog čega se ne štrecam, buduči da živimo u zemlji u kojoj niko nije ništa, a naročito oni koji misle da su nešto. Moj teča, Mihailo Marković, razvio je, sećam se, vratolomnu teoriju na kojoj bi mu gnostici zavideli, prema kojoj sam se ja, navodno, pokatoličio pod uticajem jedne misteriozne psihoterapeutkinje, katolkinje, o kojoj mu je moj brat Dragan bio napričao neke bajke u najboljoj tradiciji beogradskog magičnog realizma, preskočivši činjenicu da je dotična psihoterapeutkinja budistkinja.  Gde je Mihailo našao vremena da se bavi dijalektičkim materijalizmom kad je toliku energiju trošio na bespoštednu kritiku mog unutarnjeg života? Nekad sam mislio da su ovakve neprijatne opaske (u stilu: Svi su katolici, do jednog, glasali za Hitlera) nadahnute neprijateljstvom prema katoličanstvu. Sada znam da je sadržaj mog unutarnjeg života sasvim nebitan! Drugim rečima, da sam postao budista, određeni ljudi, kritički nastrojeni, stajali u redu, jer nemaju pametnijeg, jer nemaju nikakvog, posla, da se osipaju drvljem i kamenjem na budizam. Naša komšinica, Sanja Gagić, koju je moja majka mnogo volela, bila je pravoslavne vere. I danas čujem te reči: “Zamisli, Sanja je pobožna.” Biti pobožan je tada značilo “paranoidni šizofrenik kome fali daska u glavi.” Što rekoše Latini: sve je to argumentum ad hominem! Problem je u tome što u današnjem svetu autoritarne narcisoidnosti, čovek više nema pravo na unutarnji život, na bilo kakav pogled na svet. Samo mišljenje je delikt mišljenja. Uvek će se naći neko koga moj pogled na svet a priori vređa, jer je reč o mom, a ne njegovom, pogledu na svet.

Zoran Minderović