Sećanja
Kućna opera
Tamo negde u kasnim šesdesetim godinama često smo se skupljali u stanu Dragana i Zorana Minderovića. Bili smo pomalo zaluđeni nadrealizmom i dadaizmom, pa smo, iz zafrkancije rešili da pišemo operu. Tekst je smišljao Velimir, a mi ostali smo se prilično bučno svađali oko muzike. To je svakako bilo posle 1968, a u tome smo učestvovali Dragan i Zoran Minderović i ja. Sećam se samo početka pa ga prilažem. Srećom negde među brojnim papirima imam tu „operu“ zapisanu, pa kada je nađem prepisaću ili iskenirati i poslati. Bitno je da smo se usaglasili da melodija bude veoma jednostavna, diatonska, jer je tako u potpunoj suprotnosti sa rečima. Simeon...
NastavakNovi stari prijatelji
Čula sam Kazino ime često. Spominjala ga je moja ćerka Milica i mnogi naši zajednički prijatelji. Čak sam, po malo, bila i ljubomorna “kako to da ga ja ne poznajem”. Bila je kasna jesen ili rana zima 1996-te. Zove me moja drugarica Gordana Logar, u našoj kući poznata kao Mala, na večeru kod nje. Ona živi na Novom Beogradu. Ja tada još vozim Juga i pitam da li treba nekog da dovezem. Tako saznam da dolaze i Ćurgusi i da su oni moje komšije i ponudim se da ih odvezem. Silazim pred soliter, a Saša i Kaza se igraju s lokalnim mačkama. Tad smo se upoznali. Bilo je to pre 17 godina a ja još mislim da su mi oni novi prijatelji. Međutim, toliko nas je život isprepletao da imam utisak da su oni prijatelji oduvek, odnosno stari novi prijatelji. Na povratku od Gordane ja se žalim kako Milica...
NastavakSećanje na 96.
Morao bih se ovoga lako setiti. Ne samo zbog učesnika nego još više zbog energije koja je izbijala iz svakog događaja. Bilo je lepo vreme, sudeći po zajedničkoj fotografiji u dvorištu Centra za kulturnu dekontaminaciju. Sede: Dušana Nikolić i Lana Đukić, stojimo: Jovan Ćirilov i ja. O čemu pričamo? Pa verovatno upravo o programu Alter Image. Ovo bi mogla biti i moja posveta Jovanu Ćirilovu, njegovoj energiji, radoznalosti i otvorenosti. Evo i programa: Alter Image Septembar – Oktobar 1996 Bastijen i Bastijena (REX) Marija Krtolica (REX) MIMART (REX) Ljudmila Stratimirović (REX) Sweet dreams, baby (REX) Škart (REX) Talent factory (REX) Dah teatar (REX) Dodest (Centar za kulturnu dekontaminaciju=CZKD) Grupa Omen (CZKD) Ister teatar (CZKD) Dušica Knežević (CZKD) Saša Marković (ulični performans) Ogledalo (CZKD) Grupa Omen (CZKD) Radionica 301 (CZKD) Skladište Danila Kiša (CZKD) Sonja Vukićević...
NastavakDe immortalite animae
Nakon junskih događaja, 1968. godine, počeli smo pisati i objavljivati. Da li je reč o koincidenciji? Kazimir i ja smo u to vreme, tokom 1969., ako se ne varam, pisali satirične tekstove za “Student.” Grdno smo se zabavljalji, svodeći scene iz tadašnjeg političkog života na groteskni besmisao. Mnogo sam voleo tekstove iz pera našeg druga, Bože Borjana. On ih je nekad potpisivao svojim inicijalima: B.V.B. Govorio je: “Hajde, maco, da odemo u London, pa da pravimo duh!” U to vreme je objavio teskt u “Studentu” s naslovom “De immortalite animae”–o besmrtnosti duše. Mene su takve teme a priori privlačile, baš zato što je o njima nemoguće govoriti. U prvoj rečenici, ako se dobro sećam, autor govori o “granicama totaliteta” koje se šire. Našim profesorima na Filozofskom fakultetu Božin tekst nije se nimalo dopao. Dobro se sećam namrgođenog Aleksandra Krona, profesora logike, koji je osudio taj esej kao totalno...
NastavakJevanđelje
Moj brat, Dragan Minderović, i njegov drug, Pera Vujučin, su jednom (možda baš u vreme junskih događaja, 1968.) mom teči, Mihailu Markoviću, poslali dopisnicu, sasvim običnu, na kojoj su ovako započeli adresu: Mihailo Marković Filozof-dogmatik Propovednik marksističkog jevanđelja Meni se to jako dopalo, buduću da sam uvek bio pomalo sklon religiji. Mislim da je on to primio kao neslanu šalu. Zoran...
NastavakMala Ruža
To je slikano u Podgori, recimo 1939 ili 1940. Mislim da je to na “taraci” tetkine kuće, na kojoj su sušili smokve. Jedino moje sećanje koje sam od onda sačuvala je slika mora: jedna blago kosa ravan koju negde oko polovine preseca voda. Moja stopala su u vodi, a talasići ih miluju. — Ruža...
NastavakU 100 lekcija
Već se godinama bavim metodologijom nastave francuskog jezika, koji je, po mom mišljenju, mada se kolege Francuzi, naravno, ne slažu, za stranca, a možda i za Francuza, neuporedivo teži od kineskog. Prelistao sam milion udžbenika i raznoraznih priručnika. Od svih je najbolji naš Francuski u 100 lekcija (Milan Šare, Prosveta, 1952.). Zašto? Zato što objašnjava, u 52. lekciji, na 127.strani, razliku između “le marteau du forgeron” (čekić koji pripada kovaču koga poznajemo) i “le marteau de forgeron” (kovački čekić). Gordijev čvor za Anglosaksonce! Treba samo upamtiti, kaže nam autor, da se “de” javlja s kvalitativnim genitivom, i sve je jasno kao dan. Ovakva objašnjena nećemo naći u savremenim udžbenicima, jer je zabranjeno pominjati vezu između francuskog i latinskog. Latinski je tabu tema. Međutim, sve se ovo uklapa u moju tezu da je francuski, a i bilo koji drugi strani jezik, nemoguće naučiti van Beograda. Šareov udžbenik sam pronašao 1966....
NastavakOvo još postoji!
Bio sam unutra (“dole) kad sam bio gimnazijalac. Jednog nedeljnog prepodneva VIS Šine je organizovao svirku. Ne sećam se da je neko nešto pio, da je neko fotografisao, zabeležio. Bilo je nekoliko razreda iz Prve, možda nas stotinak. Danas mi je Dule Panter rekao da to radi pre podne pa me je poveo na kafu. Bilo je zatvoreno. Baš šteta. Čini mi se da su svi domaći filmovi u kojima su se pojavljivali klasni neprijatelji, kriminalci, gestapovci i špijuni delom bili snimani ovde. ...
NastavakĐuka na konju
Mali Zoran Đukanović (12) na Putku, selo Runjani kod Tršiča. Putko je bio veoma miran i pametan konj. (Za raliku od ovih današnjih, prim. Kazimir.) Živeo je u skladnom braku sa kobilom Drinkom. Đuka se seća kako ga je Putko sam vraćao kući sa njive koja je bila udaljena oko pet kilometara. Osnovno uputstvo bilo je da ne ispušta kajas, jer kad pusti kajas Putko staje. Bič nije smeo da se dodirne ni pod razno....
NastavakMaštarije
Čudna godina, 1969. Svi smo očekivali monumentalniju reprizu događaja iz juna, 1968. Jednog dana te godine, mislim na 1969, možda baš u junu, naleteh na Vukicu Đilas, negde u mom kraju, možda u Jevremovoj. Ne pozdravivši me, reče: “Imaš li Borhesa?” Nisam znao ni ko je ni šta je Borhes. Iz torbe je izvadila primerak Borhesovih Maštarija (Nolit) i tutnula mi knjigu u ruke, dodavši: “Svako mora imati svog Borhesa.” Ta knjiga (naročito Tlön, Ucqbar, Orbis tertius) odredila mi je egzistenciju, jer su mi Maštarije uvek polazna i završna tačka kad pišem. Ponekad čitam druge knjige, znajući da one ne postoje. Zoran Minderović, SAD 02. novembar...
Nastavak