Anđeo uništenja, 24. novembar

Prošlo je blizu dve godine kad sam prvi put čuo za ideju da se “okupira” bioskop Zvezda. U to sam vreme učestvovao u pravljenju projekta “Osvajanje Beograda”. Po prvi put smo uspeli da sredstva NIS-a, koja su se godinama izdvajala kao podrška različitim kulturnim akcijama, budu usmerena i na nekoliko postojećih beogradskih kulturnih institucija. Nije bilo lako sve to izgurati. Verovatno se najbolje upamtila “Plaža” ispred Kulturnog centra Beograd. Navijali smo da se “Zvezda” okupira ne samo zbog samog hepeninga koliko zbog otvaranja novih kulturnih frontova i početka ozbiljnog preispitivanja u kakvoj smo se kaljugi našli – svi zajedno – koliko zbog nezanja onoga što privatizacija u kulturi znači, toliko i zbog konformizma. Prepustili smo da se političari bave kulturom upravo onako kako su se bavili i privredom i obrazovanjem.
Naša očekivanja da će obrazovani, civilizovani i kulturni političari posebno voditi računa o tome da se ne rasturi i rasfućka ono što je posle svega kroz šta smo prošli, u kulturi ostalo, pokazala su se besmislena. Niko nije više radio na tome da se sve usitni, razbuca i pretvori u malograđansko foliranje kao ljudi kojima je kultura nekako “pripadala”. To što su dozvolili da se rasprodaju bioskopi po Beogradu hohštaplerima koji su od ovih prostora, valjda, zamišljali da se mogu napraviti tržni centri, ni po jada. Oni su to isto radili sa svim što im je došlo pod ruku. I njihova kadrovska politika bila je deo iste mere i istih vrednosti. I da li se nešto, u međuvremenu, promenilo? Da li se sa kritike bivše vlasti prešlo na nešto drugo: konkretnije i operativnije? Da li su se promenila načela stranačke kadrovske politike? Da li se nešto promenilo u odnosu na razumevanje snage i energije kreativnosti bez kojih nema suštinske promene?
Sećam se kada smo osmišljavali “Osvajanje Beograda”, u kojem su upravo mladi ljudi bili viđeni da svojim projektima i akcijama menjaju ne samo život na ulici nego i onaj u kulturnim insitutucijama, kako mi je jedan, još uvek direktor jedne kulturne ustanove, zamerio zbog pojma “osvajanje” jer to aosicira na “okupaciju”, a mi smo, kao, veoma osetljivi na taj pojam, jer smo kroz istoriju…. i tako to. Da čovek ne poveruje koliko se i kako može patetično folirati o svemu i svačemu. A onda mi je taj isti kulturtreger drugom prilikom pomenuo kako ima previše nevladinih organizacija u kulturi, i kako one ne bi trebalo da imaju neke veze sa državnim ustanovama … Kao da se vreme pomerilo trideset godina unazad.

Elem, ušlo se u “Zvezdu”! Bolje ikad nego nikad. Nesumnjivo. Sada se čeka šta će vlast (ova gradska) da kaže na to. Da li ćemo nešto da menjamo ili ćemo da zaustavimo svaku promenu? Osećam se skrajnut i bespomoćan oko svega. Lično iskustvo u političkim igrankama ništa ne pomaže. Tuđe još manje. Pri svemu tome, mene igranke uopšte ne zanimaju. Vidim kako se svet sužava u trenutku kada se na sve strane proširuju horizonti. To je paradoks Ovoga Ovde.
Otprilike u isto vreme kada sam radio na “Osvajanju Beograda” napisao sam kratak tekst kao deo omaža poluvekovnog postojanja bioskopa Kulturnog centra Beograda. Taj tekst nije objavljen u nekoj knjizi ili novinama već je otisnut na stiroporu kao deo izložbe fotografija. Mislim da je odgovarajući za ono što mladi ljudi danas rade u “Zvezdi”.
Kao i prilog u kojem Silvia Pilar, omiljena Bunjuelova glumica, junakinja “Viridiane”, priča o snimanju “Anđela uništenja”.

Anđeo uništenja u bioskopu

Možete govoriti kolikogod hoćete da se nešto desilo u “naše” vreme, ali to ne znači da je to vreme zaista bilo “vaše”. Vreme, kao i prostor, pa i sećanje, može se, naravno, usvojiti i proglasiti ekskluzivnim posedom. Pitanje je samo koliko to ima smisla i koliko to nešto znači za druge ljude.
Kad se sećamo “svoga” vremena obično podrazumevamo da postoji izvestan broj ljudi koji će znati o čemu pričamo. Što ste stariji ta je izvesnost sve slabija. A opet, upravo sa usamljenošću postaje sve važnije utvrditi, i obeležiti, ono za šta smatramo da je deo opšteg, zajedničkog poseda sećanja.
Kulturni centar Beograda, a posebno njegov bioskop, predstavlja takvo mesto. To je bioskop koji je zajedno sa Kinotekom i Jadranom najviše uticao ne samo na naš filmski ukus nego i na intelektualno i moralno odrastanje.
Za bioskop Kulturnog centra vezan je jedan lični događaj kojega sam se kasnije sećao kao neke vrste simboličkog čina. U pitanju je film Luisa Bunjuela “Anđeo uništenja”. Zajedno sa suprugom gledao sam ga, mislim sredinom sedamdesetih, upravo u bioskopu Kulturnog centra. Kad smo odgledali film izašli smo iz sale i odmah izvadili karte za sledeću projekciju. To nam se nikada ranije, a ni kasnije, nije desilo.
Film “Anđeo uništenja” predstavlja jednu veličanstvenu parabolu na španski građanski rat, i ne samo na španski. Radnja se odvija u crkvi (ili bogataškom dvorcu) iz kojeg, iz misterioznih razloga, ne mogu da izađu zatočeni – mahom predstavnici građandske elite. Da bi izašli iz zdanja prethodno moraju da rekonstruišu sve što su radili prilikom ulaska unutra. Ta rekonstrukcija je, naravno, samo igra prepuna simobolike i metafora koje posle možete da tumačite do kraja sveta.
Danas nešto mislim da je bila sreća što smo drugi put film gledali u poslednjem terminu. Da je bio u pitanju neki non-stop bioskop možda bismo do danas ostali u njemu.
U međuvremenu je Anđeo uništenja posetio i naše krajeve. I to nekoliko puta.
Bilo bi krajnje vreme da ponovo gledamo Bunjuela.