9. mart 1991 – 2015, ponedeljak

 

Evo nas dvadeset i četiri godine posle. Ne volim godišnjice, jubileje, tarapane, jednom rečju misitifikacije datuma. Slučaj je hteo da se nešto desi negde baš tog dana i da se neko zadesi usred svega toga. Da li bih ponovo išao? Bih! Bez obzira na sve ono što se izdešavalo posle, i što se dešava i dan danas. Svoju sudbinu biraš prema svome karakteru, a ne prema božanskoj svrsi.
Tada sam radio u “Politici” kao novinar na kulturnoj rubrici. Bilo je prošlo svega dve godine kako sam prešao sa jednog uredničkog mesta, i posla izdavača, u dnevno novinarstvo, a imao sam osećaj kao da sam radio godinama. Na Kulturi su me veoma lepo primili. Moj dobar profesionalni osećaj nije imao nikakve veze sa političkim ludilom i muljanjem na četvrtom spratu. Koleginice i kolege: Mira Živković, Milka Lućić, Mirjana Ognjanović, Olga Bosnići, Branka Otašević, Olja Svilar, Milan Vlajčić, Radovan Popović, Vladimir Stefanović… bili su veoma dragi u svakom pogledu. Posebno sam bio blizak sa Mirom Živković, koju smo među sobom zvali Miraž, i Olgom Bosnić. Obe su odavno umrle.
Tog 9. marta, dan je bio poput ovog današnjeg. Sunčan, vedar i prohladan. Pretpostavljao sam da će biti sranje pa sam se dogovorio sa porodicom da budemo u stalnoj vezi. Beše to vreme pre mobilnog telefona, ako izuzmemo policijske “tirli-tirli” predanike, tako da je to značilo da neko mora da bude kod kuće a ostali da se javljaju kad stignu. Sećam se da sam sa Mirom Živković i Mihailom Blečićem, kolegom iz druge redakcije, krenuo Makedonskom prema Trgu. Gužva je bila velika već na uglu Makedonske i Moše Pijade (danas Dečanska). Nekako smo se provukli do “Staklenca” na Trgu i odatle pokušali da otkrijemo šta se dešava ispred pozorišta. Taman smo stali kad je započeo krkljanac. Suzavac je počeo nekotrolisano da se baca sa svih strana. Iz pravca Čumićevog sokačeta počela je da izlazi gomila policajaca koji su izgledali dosta zbunjeno i unezvereno. To su bili “obični” panduri dovedeni ko zna odakle i ubačeni u grotlo događaja. Brzo smo počeli da se povlačimo nazad prema Domu omladine. Metež sa pucanjem i bežanjem se uvećavao. Počeli smo da plačemo i da se gušimo. Dotrčali smo do Nušićeve i zaputili se prema Opštini Stari Grad. Onda smo Kondinom izašli na Kosovsku i stajali kod Kinoteke kao sigurne tačke odakle smo kao mogli nešto da razaznamo. Suzavac je u međuvremenu postao tako koncentrisan da smo morali negde da uđemo. Ovde se moje sećanje prekida.
Posle podne kod kuće sa Sašom i Goranom čekamo Ivana da se javi. To čekanje se produžilo do uveče. Mislim da se pojavio tek oko devet. Bili smo prilično izbezumljeni. Ivan ima dvadeset godina. Student je medicine. Kada je ušao izgledao je kao da se vratio sa zimovanja na planini. Nekako preplanulo. (Kombinacija: vodeni mlaz, suzavac, vetar i adrenalin.) Onda počinje njegova uzbudljiva priča koja traje. A mi naizmenično zovemo rodbinu i prijatelje da javimo da se Ivan vratio. Naše treperavo uzbuđenje deluje zarazno, poput virusne infekcije. Temperatura ide gore – dole. Svesni smo da smo svedoci istinskog istorijskog događaja koji se ne može izrežirati, događaja koji se otrgao ne samo protivnicima nego i njegovim organizatorima.
Dramatičnost istorije može, poput crne rupe, sve da usisa. Zaborave se sve lične brige, bolesti, očekivanja, nade, planovi, zaborave se knjige koje su se čitale, filmovi koji su se gledali, ljudi sa kojima ste se družili. Sve je u jednom zdudanom klupku koje više ne možete da razvezete i pronađete krajeve. Povremeno mi samo iskoče scene sećanja poput filmskih kadrova. Vidim Pedagoški fakultet, tamo gde su mnogi moji prijatelji i poznanici demokrate, vidim Dom omladine i nedeljna okupljanja Beogradskog kruga, vidim rodbinu koja poslednjim avionom beži iz Sarajeva nad kojim se spušta mrak opsade i pakla. Idemo skoro svako veče kod kumova, ili oni dolaze kod nas. Naša tv antena je veoma loša, jedva da šta možemo da uhvatimo, a i šta ima da se “uhvati”. Jedini radio koji slušamo to je B92. Moj otac je u Banja Luci. Kad je počeo rat u Bosni on ima sedamdeset i šest godina. Deset godina više nego ja danas. Nemam pojma zašto mi je to palo na pamet. Sašini roditelji su u Jovanovoj. Moja majka je živela u Strahinjića bana. Majka od samog početka ne može da podnese Miloševićev režim. Niko od nas nije ni u jednoj stranci i svi smo protiv Miloševića ne zbog toga jer je on socijalista a ne demokrata već zato jer znamo da sa njim kreću mržnja, nasilje i rat. I da će sve da propadne. Potpuno. Nemamo nikakvih iluzija o nacionalističkoj prirodi svih režima koji izrastaju iz propasti Jugoslavije. To nema nikakve veze sa demokratijom, a još manje sa ljudskim pravima. Ali mi smo u Beogradu, u Srbiji, tu gde je najveća moć, energija i destrukcija. Uveče čujemo, a preko televizije i vidimo, tenk ispred Skupštine. Taj tenk će ostati tu kratko, ali on će biti simbol svega što će nam se godinama dešavati.
Manje od mesec dana kasnije, verovatno 1. ili 2. aprila 1991, bio sam poslat na radni zadatak na Plitvice gde je 31. marta, na pravoslavni Uskrs, došlo do prvog većeg sukoba između hrvatske policije i pobunjenih krajinskih Srba. Ubijeni su prvi ljudi. (Ko još osim rodbine pamti njihova imena?) Iako novinar sa kulture preko noći sam prekomandovan na mesto ratnog dopisnika. Bilo je to: ili uzmi ili ostavi! Znao sam da bi me odmah suspendovali da sam odbio da idem. Tražio sam samo dve stvari: da mi ne menjaju opremu i tekstove, odnosno da mi kažu “u red” koliko prostora imam, i da mogu da računam na jednom iskusnog stenodaktilografa kojemu sam diktirao tekstove telefonom. Ukupno su mi objavili tri teksta. I više nikada me nisu slali na takve zadatke.
Kad sada pomislim koliko je danas jednostavnije i lakše slati tekstove, i ne samo tekstove, u novine. Ali da je to bio slučaj tokom naših ratova, da su novinari imali notebuke i internet, verovatno bi ih više bilo ubijeno. Bili bi ubijani samo zbog mogućnosti da brzo i nesmetano mogu da šalju izveštaje.

 

Kad prođe skoro četvrt veka od nekog događaja kao da se i sama percepcija pretvori u istoriju. Sve je manje onog ličnog, intimnog, a sve više opštih stvari. U toj opštosti nestaju ne samo pojedinci, njihova lica, imena i sudbine, nego i čitave generacije. Stari kolega i prijatelj Imre Szabo odmah se odazvao na moju molbu da mi pošalje neku fotografiju iz 9. marta. Odabrao sam ovu koja je objavljena i u monografiji “9. mart 1991.” Kao da sam ovu baku video u Kosovskoj. Možda smo se i mimoišli ne gledajući jedni u druge. Trčali smo, neprekidno smo trčali zagledani u nešto što će se iznenada pojaviti i sve nas spasiti. Iznenadna sila koja menja sve?

Sa ove udaljenosti sve mi se čini uzaludnim. I neminovnim. A i dalje se nadam.