Sećanje Poslednjeg čoveka (3), 2. jun, četvrtka

TRAŽENJE GLASA

 

Pre svega, treba potražiti glas. On se stalno menja. Čas je ispovedni, čas proročko-upozoravajući, sentimentalno-lirski, dramatični, panični, potom ironočno-sarakastični… I tako, Glas se često ponaša kao da je sam sebi cilj, kao da ima sopstveni život i sudbinu koja se odvija bez posrednika, onako, ni iz čega.

 

Kako dopreti do uma (i srca, i srca, insistira Glas u nastajanju) miliona? Kako se uvuči u živote potncijalnih sabesednika rasutih širom sveta? Pretpostavljam da su ljudi, u osnovi, slični ali su im sudbine i okolnosti različite. Makoliko diktatura autentičnosti i originalnosti bila prisutna ipak ima glasova koji umeju da probude zajedničke strasti i volje, da se rastureni, izdvojeni i raznovrsni svetovi ljudi iznenada osete kao da su na zajedničkom zadatku.

Pretpostavljam da je prilično teško proizvesti katarzu na daljinu.

Pa ipak, i one se dešavaju.

Katarza za jedne, panika za druge. Za jedne nada, za druge propast. Dve sukobljene strane. Različita očekivanja. Strepnja i vizija. Šta ima više energije? Ko ima više poklonika?

Oktobarska revolucija je dobar, mada strašan, primer. Kad se katarza i strepnja konstituišu u sistem vrlo brzo se gase. Jedni postaju umorni emigranti (unutra i spolja), drugi umorni birokrate. Zanimljivo je koliko Država, u toj situaciji, poseduje moć i energiju.

Sve je manje prostora, i prilika, za izazove velikih katarzi.

Može li jedna generacija da doživi više od jedne katarze? Kako se one, uopšte, mogu prepoznati? Masovnim izlaskom na ulice? Krvavim neredima? Vojnim pučem? Ubistvom tiranina? Ili, jednostavno, raspadom gradskog saobraćaja?

Postoji zamor. Pitanja poput: zar opet i dokle. Duboka neverica da se išta u sopstvenoj generaciji može promeniti. Kad se iskusi mnogo toga sumnjičavost prema mogućnostima suštinskih promena postaje sastavni deo Weltschauninga. Novi Jerusalim, novi Hrist, nova stranica u istoriji… sve to postaje tako udaljeno i neverovatno da se o tome jednostavno prestaje sanjati.

 

 

POZIV NA INTERVENCIJU

 

 

Svakako hladan čaj neka čeka svakog posebno,

tri siva kelnera žuto-crvenih očiju,

par trgovaca, zalutali putnik, pogrešna domaćica, imućni starac predratnih navika,

kobaltni tanjiri po zidovima,

na ivicama presavijenih salveta molekuli masne prašine, DNK lokalnog mesara, krik pijanca iz blatnjave jaruge pored puta,

zvuk zamora…

a na crvenom, izlizanom dvosedu: odsutni špijun sa novinama iz jula 63.

 

Umoljčen šešir (boja: grao) blene sa čiviluka,

poruka na odgriženom parčetu Petit Buera,

crna bista Brižit Bardo od poliestera,

pored svakog prozora po jedan divovski fikus (metfizička zamena za banzai stražara),

hladna ploča sa tragovima čaša,

tvid, somot, žuto drvo i kamfor na papiru,

sve, delo hiljada ruku i samo jednog pogleda.

– Znate, ovde je najbolje leti, pogrešna domaćica izgovara spasonosne reči.

Nikad se ne zna kad će ko otkriti smisao trenutka.

– Leti je sve prepuno, ima mnogo mladog sveta.

Špijun naglo odloži novine: A koji je ovo mesec?

– Oktobar.

Zbunjujuće-očekujući podatak.

Šarmantni imeprijalistički osmeh prejedenog hrčka ne silazi mu sa lica.

Njegovre oči – ledeni pepeo Titana. (Ispituju, mere, uporedjuju.)

• Oktobar?

Visoko, u planinama, grunuše mine. (Pravac: sever-severozapad. Dvedesetak kilometara do neprijateljske granice.)

Umorni, mukli zvuk dotetura se do prozora. Nasloni se na njih i tu ostade.

Jato mokrih, debelih hotelskih golubova uzlete u znak poštovanja.

Strah je stvar udaljenosti, sve ostalo je znak lepog vaspitanja.

• Sve sam vam dao, reče zalutali putnik maloj posrebrenoj posudi sa mlekom.

Skoro mu potekoše suze. Glas mu je bio razočarano-očinski.

Kelneri su zbunjeno samo prozviždali kroz kafe-bar.

Ivice njihovih pantalona bile su još uvek veoma oštre. Rukavi na sakoima, medjutim, iznošeni i zgužvani.

Nikome nisu prilazili. Poput andjela početnika čekali su da se stvar razvije sama od sebe.

• Vidite, nastavi pogrešna domaćica, kako su ljudi melanholični i razočarani. Čovek je osetljiv na promene vremena. Leti se ovakve stvari ne dešavaju…. Verujete li vi u astrologiju?
• Ovde sam prvi put.

Da li je govorio istinu? Više ništa nije bilo tako važno kao hvatanje za nešto čvrsto i stvarno. Ili se samo pretvarao. Bio je obučen za razne stvari. Ali, to je sve bilo u sferi ponašanja. Kad bi ga neko upitao da li je na zadatku on ne bi umeo da mu odgovori. Naravno, glasno bi negirao i čudio se o čemu je uopšte reč. Jednom na zadatku, uvek na zadatku. Kako to deluje otrcano. Mada, zbog prirode posla, on nikada stvarno nije mogao biti izdvojen i prepušten prirodnom toku stvari. Nije mogao da odgovori: ovde sam na zasluženom odmoru, hoću da pobegnem od posla. Ne postoji feragosti za špijune. Kao ni za lovce na špijune. U stvari, svi oni istovremeno rade i jedno i drugo. I love i bivaju lovljeni. Lisice!

Ako je i bio na zadataku nikako nije mogao da ga se seti.