Avgust se ispružio, 4. avgust, utorak

 

Ovu idiotsku pesmu “Kuća, poso” (https://www.youtube.com/watch?v=MgNkJfTfHa4) jedan moj bliski prijatelj namenio je onima koji ponedeljkom idu na posao. Sa visine svoga kreveta i fotelje upućuje ironične penzionerske pozdrave obveznicima. U stvari, nemam pojma šta bi bila pouka. Da se ostane kod kuće, da se napusti posao, ili oboje? Kad bismo pitali Ekrema Jevrića, pevača ovog hit, koji je do sada videlo preko dvanest miliona ljudi, šta bi on da radi, ne verujem da bi zaželeo da bude novi Džek Keruak. (Pod uslovom da mu to ime nešto znači.) A i kakve veze ima Ekrem sa bitnicima i kulturnom istorijom druge polovine dvadesetog veka? Dosta para i provod sa društvom u kafani to je zvezda vodilja. Kakva kuća, kakav poso! Opiti se do besvesti, utopiti u dertu, polomiti sve oko sebe, uključujući i sebe, napraviti takav kermes o kojem će se godinama posle prepričavati kao o autentičnom ludilu koje je mogao da priredi neko istinski autentičan. To je to?
Priča o ovoj destinaciji, koja se ponavlja bezbroj puta, u Srbiji ima poseban smisao. Reč je o prokletstvu na koje smo, kao, osuđeni svi mi koji smo prihvatili da živimo u gradu, a da nismo rentijeri već obični ljudi koji žive od svoga rada, ma šta to značilo. To je besmislena, trivijalna tema koja se kao refren ponavlja iz generaciju u generaciju. (Ne znam koji izbor je uopšte bio moguć osim da se napusti sve Ovo Ovde.) Danas ovaj način života, međutim, ima posebno značenje zbog opšteg osiromašenja i uništenja srednje klase. Kao kroz maglu sećam se jedne priče Tomasa Mana koja se odigrava u vreme najgore ekonomske krize (1929/30) kada jedan slepac misli da su u vlasništvu njegove porodice još uvek nalaze vredne slike. Naravno, ne može da vidi da su ramovi prazni. Ovde nema ne samo vrednih slika već ni nekoga ko bi ih kupio.
Svojevremeno, početkom devedesetih, pisao sam u “Politici” o tome kako novi bogataši traže samo slike Save Šumanovića. Cena je bila oko trideset hiljada maraka što je, s obzirom da mi je plata bila stotinak maraka, bila veoma dobra cena. I tada sam, ne znam zbog čega, mislio da je cena preniska. (Posrednik u trgovini slika bio je je jedan ugledni “državni” kustos.) Upoređivao sam ovu cenu sa nečim drugim, a ne sa mojom novinarskom platom. Nema ovde praznih ramova, niti slepaca. Ovde je sve jasno i opipljivo. Ovde se radilo direktno, bez skrivanja.

A danas vrelo. Nepokretno. Ostao sam kod kuće da sređujem neke tekstove i odgovaram na mailove. (Radim “poso” od kuće!) Dužnici ne plaćaju. Stanje redovno. Onda odem na sastanak u tri sata posle podne, baš po najvećoj vrućini.
Avgust se ispružio, u stvari izvalio, na ulicama. Oterao je ljude, zaustavio saobraćaj. Nekada davno bili bismo na moru ili bi se igrali u senovitim dvorištima. Tuširali bismo se na zajedničkim terasama na krovovima. Igrao se šah i remi. Klima uređaji nisu bili izmišljeni. (Mislim, ovde.)

 

Kad sam se vratio oko pet sati zatekao sam komšijskog mačka kako se rashlađuje na betonu, u senci zida, kod ulazne kapije. Nije se ni pomerio kad sam došao. Gledao me je radoznalo, i lenjo, i dok sam ga fotografisao. Poznajemo se.

 

 

A umesto B92 rasuti staklići koje niko neće moći da sastavi. Slušao sam Mjehura na Mreži. Potom Preslišcavanje. Razmišljam o tome kako bi se mogao napraviti uzbudljiv kaleidoskop od onoga što već postoji i što bi se još moglo napraviti. Internet nam je otvorio nove prostore slobode bez obzira na različite oblike zloupotrebe i logoroji koji zapljuskuju njegove obale. Ljudi se međusobno traže i grupišu. Izbor po interesu. I prema ukusu. I po vrednostima, naravno. Možda je došlo vreme za neki novi početak. Ali pre toga moramo da označimo kraj.