Са положаја, 21 јун, недеља

Увек ми је узбудљиво оно што пише Ацо Дивац. Не само због тога што је “тамо негде”. Реч је о посебном жанру који сам назвао: “извештај са сећањем”. Могао би да прође и као путопис.
ВЋК

 

Свако помињање положаја одмах ме асоцира на две ствари: Порука са Љубиног гроба и Кама Сутра (или секуларне Figure Veneris) . Ерос и танатос.

Дан је почео рано.Чекам да почне наставак тениса, Мареј и Троицки. Осим скорашњег рекреативног трчања мој интерeс за спорт , генерално, био је више интелектуалне нарави. Од скоро сам развио интерес за спорт, посебно када играју „наши“. Мислим на праћење догађаја преко телевизије. Разлози, делом патриотски а делом интерес за истинску драму. Да знам, има свега око и у тзв. врхунском спорту што пуни медије сваког дана, али изнад свега, још има игре и праве драме. Поред свих других играних, документарних , мокументарних, посредованих, дотераних прерађених драма које нам се сервирају , спорт још садржи истинску драму. Нико није мога да предвиди, намести, лажира резултат на прошлом Светском првенству у фудбалу: Немачка : Бразил 7:1 .
Толико о драми, а сада мало о месту где се велике драме одигравају, театру.
Позориште, театар и уопште разна одигравања и славља су имали важну улогу у животу Старих Грка и у животу заједнице – полиса. Одлазак у позориште је био догађај од друштвеног значаја. Готово као грађанска дужност и израз друштвености (нешто као право и обавеза). Важан начин да се учествује у животу заједнице. Као некад грађани полиса, тако ми данашњи становници глобалног села учествујемо у колективу и колективном, навијајући за наше („наш“ Троицки и „наш“ Мареј).
Троицки је изгубио, драматичан други сет до последњег поена.
Данас је неколико празника; облетница. Не знам ни како да назовем те обично необичне дане.
Док чекам на пренос и размишљам о људима и положајима, чујем гласове из комшилука.У почетку сам мисли да је случај гласног телевизора онда схватим да је то молитва. Комшије су једна пакистанска породица. Прва је недеља Рамадана (или Рамазана како ми кажемо). Ма шта било, мислим како је лепо почети дан породичним ритуалом. Мислим да препознајем комшијин глас. Онда се придружују и други чланови породице. Мали породични ритуали и славља. То је мој поглед са стране, са ове стране зида. Не знам како то остатку његове породице изгледа, можда досадно, уштогљено, као присила. Можда се тако и он сам осећа док изговара суре из Курана. Но, то му положај оца фамилије налаже.

Данас је Дан очева. Најзаслужнији за успостављање тог празника је вероватно анонимни маркетиншки тим који је утврдио да „..у другом кварталу године а у последњој трећини јуна а пред наступајућу сезону одмора опада продаја …“
Добио сам и поклон. Честитка каже да је бити отац тежак посао, али да то неко мора да ради (Dad! It’s a Tough Job, but somebody’s gotta do it). Реченица као преузета из изјава разних насилника и заклетих спасилаца човечанства који су ето морали да нешто ураде кад нико други неће и не може и не сме , а све за наше добро. Порука је јасна – отац је положај са кога нема одступања. Положај , угрожен – кажу новија истраживања. У Британији се једна трећина очева осећа угроженим и депресивним, што због економске неизвесности али и нејасних очекивања и промењене улоге и положаја.

Данас је и Међународни дан Јоге (International Yoga Day), проглашен од стране УН а на иницијативу индијског премијера. Много је људи данас покушало да заузме неки од јога положаје. Индија има министра за јогу ,“имају човека на положају“. Многи људи на високим положаји упражњавају јогу. На вестима врте снимак из типичне сале једне велике светске банке из Лондонског Ситија. Чудо или нови Монти Пајтон, чланови управног одбора жмуре, вежбају дисање и медитирају.
Данас је и најдужи дан у години, Летњи солстициј, Дугодневница. Сунце је Лондону изашло у 4:43 а зашло у 9:21. У Стонхеџу је изашло нешто касније (4:52) али зато изнад улаза у познати храм. Та чињеница сваке године окупи десетине хиљада следбеника наших паганских предака/очева. Ове године се окупило 23 000 људи. Без обзира што се солстициј помера и не пада у исто време и што нека новија истраживања показују да Стонхенџ није баш подигнут да буде јавни календар, број ходочасника стално расте. Дешава се и један чудан спој (нео)паганизма и модерне технологије: хиљаде телефона окренутих ка излазећем сунцу и истовремена свеприсутност хиљада снимака на друштвеним медијима, чини овај догађај визуелно изузетним и глобалним.

Пре 200 година одиграла се велика битка код Ватерлоа. Сама битка је била 18. јуна али као и тада, тако и сада операција траје већ неколико дана. Доста очева већ десет дан увежбава положаје зараћених стране од пре 200 година. Никада нисам баш разумео ту потребу да се наново одигравају историјски догађаји. То ми је увек изгледао као екстремни случај енглеске екцентричности. Зна се исход. Разумеме потребу да се догађаји промене, исправе историјске грешке и неправде,допише нешто, али ово …
Но 6 000 људи на положајима у пољу и 60 000 који то посматрају, не мисле тако. Срећом време није као на сам дан битке. Пре 200 година киша је могла да одлучи судбину ондашње а и данашње Европе.
Сви имамо своја места у театру. Сви на положајима, и сву у театру.
Доста ствари за један дан па чак и ако је најдужи у години. Вече је и комшилук је оживео. Молитва и вечера. Ја пакујем текст за дневник. Што рече Казимир:“Тако је како је. Свако се враћа на свој положај“.

 

Ацо Дивац