О деменцији – писмо Душана Мрђеновића, реакција на Ромпомпони

Драги Казимире,

“Узеде ми реч из уста”, што би се рекло, ма колико то нехигијенски звучи! Питање постављено у поднаслову  твог текста, а које не схватам као реторичко – Da li je demencija najefikasnije sredstvo za očuvanje mentalnog zdravlja? – код мене је изазвало једно громко ДАААА!

Међутим, хајде да погледамо ствари из другог угла… Мало веселијег.

Деменција није ствар избора. Сем код релативно ретких изузетака, она је награда за животно дело. Нешто као одлазак мозга у пензију, јер није лако, нити је хумано, бити до краја свестан вештачких кукова, крезубих вилица, пелена… беде свакојаке.

 

Пошто сам се и сам бавио (као што знаш, и хемијским, и биолошким, и менталним методама) темом превазилажења стварности, узећу слободу да поменем један лични и себични пример – бежање у мале психозе. Такорећи психозице. Бар у периоду када си “Too Old to Rock ‘n’ Roll – Too Young to Die!”  Оне које нипошто нису за Губеревац, па чак ни за Палмотићеву. Оне због којих наивни Амери годишње остављају милијарде долара својим шринковима, а онда, када се, доведени до банкрота и финансијски и ментално очишћени од малих и невиних навикица, нађу сами са собом, суочени са истим оним лажовским и суровим светом од којег су покушали да утекну – остају усамљенији и збуњенији него што су били.

Наравно, питање мере је важно. Треба бирати оне психозе које мало ко види и које битно не нарушавају здравље. Јер, код психоза, а камо ли психозица,  “Остају острва нормалних реакција”, кажу психолози, “у којима се ништа неуобичајено не примећује, или бар нема ничег упадљивог.” И тако сви постајемо срећни.

Пре него што одем у кревет, рашчистим сточић поред троседа, распоредим подметаче за чаше, однесем пепељаре у кухињу, а мој и женин дуван, као и упаљаче, распоредим по тачно утврђеној шеми и под тачно одређеним углом. Откада сам открио ту чаробну формулу – спавам као беба, уз осећај да сам нешто важно обавио, заокружио дан… Спреман да сличним ритуалима започнем нови. Зар је то тако страшно? Зар је то много горе од гомиле лоразепама и бенседина?

“Али то је дефетизам!”, већ чујем повике негодовања и разочарења. Не, нипошто.

Књиге на којима радим ипак на крају буду штампане. Бар добар део наслова које сам наумио. Јер, опсесивност која  израста из психоза може, ако је држиш под контролом, да допринесе да ти, на крају крајева, неко ипак да те проклете новце за штампу. Покушавају људи да те стратешким, подмукло-лажним попуштањем и преусмеравањем разговора на друге теме скину са дневног реда, да не кажем нешто грубље. Кажу секретарицама да те не припуштају у њихове “кабинете”. Предлози да се штампају ствари које неће донети профит им се чини као потпуно суманута идеја… Јер, они су “паметни” и, што је још горе, “норманли”. Али, што рече Душко Радовић, “Никада паметан не може да поспусти, колико луд може да затегне.”

А достојанство? Можда је то мало прецењена категорија, уз коју малограђани лакше успевају да правдају неуспехе? Шта је оно мало достојанства које још поседујем према могућности да на свет дођу све оне лепе и корисне књиге? Не доносе ми профит? Па шта? До сада би се сви ти неисплаћени хонорари ионако потрошили, баш као што су прхнули и аванси… А биће некоме те књиге вајда, и ти текстови, и слике, и музика, и свашта од тога што радимо – у то сам сигуран. Шта више, питаће се неко једног дана: “Па је ли могуће да је у оно лудачко време било људи који су се овим бавили?” Наравно, ако ико претекне времја ова.

А, пре или касније, на свакога дође ред да му извири глава испод сомбрера. Узгред, не знам човека чију песму си ми послао, али видим да је одличан тип.

 

Културна герила ментално окрњених особа је начин борбе који ја предлажем као терапију.

Девиза нашег покрета је: “Нема куће без луде браће!” (народна изрека из Јужне Србије)
Можда звучи блесаво, али мене леђа више не боле!

Поздрав, Д.

 

 

Илустрација (фотографија) непознатог аутора, вредно дело наше рок историј, не може се наћи ни у једном музеју у Србији.. ВЋК