ДаПаковање

Кутија 1

 

 

На Дан кутија или на Дан за кутије (Вохing Day), 26 децембар 2014, Лондон, први дан по Божићу, а пре него све распакујем.
Пада ми на памет да поменем оно несретно прасе, али нећу. Прасе уочи једног и после другог Божића. Eто, успео сам да се провучем са текстом некако између два Божића.
Боксинг Деј је један од оних чудних празника који интригира нас странце, а домаћини га узимају као здраво за готово. Важно је да се не ради. Разна су нагађања од куда и од када потиче. Викторијанска је тековина. Да, и стварно има везе са кутијама. Богати, и они који су то могли да приуште, на тај дан су остављали кутије са храном и поклонима или са остацима са божићне трпезе за своју послугу, просјаке или просто намернике.
Него, паковање. Не, нико није смислио добар и ефикасан начин да се спакује,тврдим.
Ма и сама реч је тешка. Погледам на кутије и мука ми је. Ни писање не помаже. А ни са писањем не иде много боље. Празне кутије, беле празне странице.
П се испречило као нека зла коб као вешала; А се раскречило од муке и напора само што не падне; К и оно се подбочило и једва стоји; О не зна где ће па стоји у месту; В надувало се само што не пукне, као да има две киле; Њ везана му ђуле па ни да макне; а Е …ех ех, паковање…паковање.

Сеоба
Преселили смо се пре више од две недеље. Већ је време да се заврши са распакивањем. Распакујемо се некако у налетима. Претходних пута смо се брже распакивали, чини ми се. Околнисти. Празници. Изговори. У последње две године ово је трећа селидба. На послу сам у последње три године исто толико пута селио библиотеку. Судбина? Казна? Да ли сам нешто научио? Постао експерт? Ето прилике за упоредну студију селидбе и паковања.
Хтео бих да знам, у ствари, када се завршава паковање? Онда када затворимо кутију или је то тек када се распакујемо?

Најава
Када си нас позвао да се придружимо овој приватно-јавно-епистоларно-сентименталној онлајн бележници, ја сам, почео да се пакујем и спремам за селидбу. Све што ме од тада заокупљало је паковање.
Не могу да пишем ни о чему дугом. Изгледам сам себи као лош случај метод актинга. Све помало личи на ситуацију kao када метод станиславског оде мало предалеко и када глумац „претера“ са „улажењем“ у лик, а онда после, не може да изађе из улоге. Можда се ради и о чудном случају блока у писању (writer’s block). Kако превазићи блок? Постоје десетине начина, техника и трикова, за то: водити дневник; правити листе; излиставати догађаје, доживљаје; мисли; слободне асоцијације. Уз то пожељно је променити став према тексту и писању, у позитивно мислим. Но, све се сведе на то да нема друге него да се седне и пише.
Дневник јесте нека врста литерарно-ментално-емоционалног паковања. Упакујемо речи у реченице: скупљамо, слажемо сећања, пазимо да се нешто или неко не оштети и све у намери и нади да ћемо ми или неко други да све то распакује и сложи. Можда све то заврши на столу испред Великог Главног кустоса Музеја меланхолије. Видим ово писање као за неки будући пост рестант или данас модерни дропбокс (Dropbox).

„Антилопу за понети, и све од прилога“
Кажем, не нико није смислио добар, „прави“ начин да спакује пре свега себе и своје ствари а онда и друге. Да ли и постоји прави и добар начин? Да парафразирам великог мајстора паковања речи – сва срећна и успешна паковања су слична, а сва неуспешна паковања… па исто, слична на свој неуспешни начин. Не тврдим да је то нерешив проблем, нити да је значајнији од промене климе и општег отопљавања. Усуд и несавршенство са којим се носимо од постања, реликти еволуције, колатералне ране развоја. Као слепо црево или умњаци, штуцање, проблеми са леђима, склоност гојазности и зимогрожљивост.
У ствари проблем је врло стар. Не намеравам да повежем еволуцију човечанства са усавршавањем вештине паковања, али видећете има ту нешто.
Пођимо од општепознатог – прелазак од ловачко-скупљчког начина живљења на седелачки. Другим речима, на почетак цивилзације (ни мање ни више). Истина, има оних који доводе у питање уврежена мишљења или опште прихваћен наратив, пре свега о оно што знамо о појави пољопривреде или пољопривредну револуцију. Пре свега се проблематизује несумљива корисности тог преласка. Овде углавном мислим на идеје и истраживања Јувал Ноје Харарија (Yuval Noah Harari ) и најновију књигу Сапиенс – кратка историја људске врсте .
После два и по миленијума релативне идиле скупљања и лова, неке врсте обрнутог начина „храна за понети“ (inverted takeaway), пре од прилике 10 000 година човек је одлучио да се скраси и да се посвети гајењу неколицине животиња и биљака.
Е, то је крај ере лагодног живота „за понети“. До тада све је било лако и за понети. Све што треба, морало је да стане на леђа, било властита, било чланова уже или шире породице или неке припитомљене животиње. Како сада понети сво посуђе, алатке, намештај, залихе хране и семена, потерати мање или веће стадо…
Од тада селидба и паковање постаје свеприсутни пратећи проблем човечанства. Не претрујем. Само мало померите фокус посматрања и видећете.
Ноје и паковање буквално библијских размера. Заветни ковчег или кивот? Да ли сте приметили да митови , бајке, басне све оно што називамо колективним предањем имају и део где се објашњава шта главни актер/актерка: божанство, принц, принцеза, чобанин, девојка, треба да понесе на свој пут или за мисију?
Да је то велики проблем, ништа не помаже малим, обичним људима на свакодневном нивоу. Постоје разна паковања. Велика и важна и она која то нису, на изглед. Правилно паковање падобрана је врло важно, ако се нешто и пропусти кад пакујемо ужину, па и није тако страшно.
Сва паковања деле нешто заједничко. Увек нас нађу затечене. Не спада баш у најомиљенију активност,негде је у истој групи са попуњавањем формулара, разговора са телефонским сервисом, прања судова и пеглања. Вежба не помаже. У суштини је то врло лична и самотњачка радња. Други нам не могу помоћи.
Сећам се оних дана пролећа 1999-те када смо се сви паковали, селили, премештали или просто бежали, стално не стижући или заборављјући најважније. Тада ми је једна пријатељица рекла: “Ма знаш шта! За следећи рат ћу бити спремна сто–по-сто“. Нема шансе.
Постоји дуга историја покушаја да се доскочи проблему или да се паковање унапреди. Изгледа, постоји јака веза паковања, сеоба, похода и војске. Војска сигурно има најразвијенији систем правила, процедура, упутстава у вези са свим па и овим проблемом. Моје скромно знање из историје ратовања подсећа ме на подједнако дугу историју промашаја (слонови у Алпима; крсташи без залиха воде, тешки оклопи за мочварне терене, зимске кампање а без зимске опреме…)
Но окренимо се будућности. Астронаути. Претпостављам да су за свемирске мисије развијени прилично исцрпни системи , спискови и упутства шта све треба да се спакује. Но, како ми, обична публика, не знамо баш шта све иде и како се све пакује, остаје извесна доза скепсе да сва паковања нису баш била 100% , цакум-пакум. Можда, ћемо једног дана читати о невероватним пропустима неспаковане опреме.

Lego legere, legi, lectus
Нова ера – ЛЕГО и ИКЕА
На почетку није била коцка. Дански столар, Оле Кирк Кристијансен (Ole Kirk Christiansen), почео је тридесетих година прошлог века као мали произвођач дрвених играчака за децу. Освајање света почело је 1947. када је почео са производњом пластичних коцкица чувених ЛЕГО циглица. Кажу да је име изведено од латинског lego legere legi lectus – саставити заједно, прикупити, мислим да се пре ради о данској фрази за играти се добро „leg godt“. Почело је као игра. Сада је LEGO корпорација најуспешнији произвођач играчака на свету. Постоји и седам забавних паркова диљем планете, познати Леголенд(Legoland). И даље је у власништву породице Кристијансен и води је његов унук Кјелд Кирк Кристиансен (Kjeld Kirk Kristiansen).
ИКЕА, 1943. Седамнаестогодишњи Ингвар Кампард (Ingvar Kampard) одлучио се да започне продају намештаја путем доставe у пакетима. Убрзо је уследила производња склопивог намештаја (RTA, ready to assemble furniture). Тиме је почео поход на свет. Сада Икеа продавнице широм света, поред стотина најразличитијих предмета намештја (све за кућу) нуде и шведску храну, а постоје и кафеи и експрес ресторани. Од скора је развијен концепт склопиве куће (flat-pack hous). Линија непрекинутог прогреса довела је, наравно, да је 2013. Ингвар Кампард био један од најбогатијих људи на свету. Tе године се и повукао и препустио бизнис свом најмлађем сину Матијасу (Mathias Kamprad).
На том сјајном путу успеха постоје неке тамне мрље. Тако је 1994. избило на видело да се млади Ингвар, годину дана пре него што је отпочео поход са намештајем, придружио профашистичкој групи Нови Шведски Покрет. Нејасно је када је напусто групу, али је извесно да је био активан члан све до 1945. пре свега регрутујући нове чланове и прикупљајући средства за покрет.
Tetrapack. Негде у исто време земљак Рубен Раусинг (Ruben Rausing) је одлучио да реши проблем паковања напитака (пре свега оних тзв негазираних) и избаци кабасту и скупу стаклену и металну амбалажу. Идеју тетрапака (пластифицирани картон у виду тетраедра) патентирао је 1944, производња је почела1952, али прави бум се догодио шездесетих. Зашто је изабрао да је пирамида/тетраедар идеална за паковање течност, не знам. (види слику 2). Да је направио богатство примењујући ту идеју извесно је. Синови Ханс и Гад (Hans , Gad) су 1983. наследили империју после очеве смрти.
Са друге стране Орсундског пролаза (Oresund ) дански комшија је направио праву револуцију и империју са бродским контејнерима. Мерск (Maersk) је највећа контејнерска компанија на свету. Идеја униформног и ефикасног паковања је избила на видело током Другог светског рата. Током педесетих су се смењивале идеје и патенти и покушаји како решити проблем. А онда почетком шездесетих отац и син Петер и Арнолд Мерск-Молер ( Peter and Arnold Maersk-Moller) оснивају компанију. Наставак, претпостављам, знате.
Слично као и Кампард и улога Мерск-Молера, за време немачке окупације за време Другог светско рата, у најмању руку била је контроверзна. Послератна комисија за испитивање колаборације са окупатором нашла је да је компанија послујући са Немцима остварила приличан и неетичан профит и да то треба да врати. Кажњени су са 10 милиона данских круна.

Андерсен, Викинзи и Нордик ноар
Све ове приче имају бајковити почетак, помало личи на бајке њиховог земљака Андерсена, посебно у оним мрачним деловима.
Можда се ради о некој викиншкој вези. Гени, колективно несвесно, традиција, шта год да је, Скандинавци су променили начин нашег паковања свега и свачега. Требало је у Дуге бродове спаковати све за поход, а да остане простора и за плен. Бродови су били око 20м дуги са просечно 40 веслача/ратника који су седели на сандуцима који су били и седишта и спремишта (познати као sea chest).
Како су њихови преци Викинзи пре неких десетак векова харали Европом и тадашњим светом тако и њихови потомци данас харају индустријом намештаја, паковања и поморског превоза.
Има нешто од нордик ноара у вези са овом скандинавском причом.Ови велики породични бизниси изгледају као да су послужили Стигу Ларсену за његову Миленијумску трилогију (Millennium trilogy, Stieg Larsson).

Мајстори, мајстори
ИКЕА је направила је светско чудо од намештаја на склапање (pre pack; flat pack). Каталог за 2015. носи слоган „Тамо где почиње и завршава се дан“. 9 500 предмета намештаја и свега другог за опремање куће; 345 продавница широм света у 42 земље (за сада). (Види слику 3.)
Све је мање људи који нису или који пре или касније неће се наћи пред тестом логике, знања,вештине и изнад свега стрпљења, званом – склопити спаковати комад икејиног намештаја.
За први или други рођендан неко ће нам сигурно поклонити ЛЕГО коцке. Но, ствари почињу много раније, млеко, сокићи и кашице из Тетрапака , креветац из Икеје и разне звечке, мрдалице и меке играчке. Све то допремљено огромним Мерск контејнерима. Склапање полице Били (Billy series bookcase) просто је неизбежан наставак. До сада је продат 41 милион комада полица из ове серије. Сигурно исто толико људи се суочило са тестом званим Двобој Човек против Билија, али сигурно треба додати становит број сарадника: најужа породица, шира фамилија, пријатељи, комшије, кумови, професионалци…
Били је бар име које звучи антропоморфно, да не кажем, људски. Некако је лакше суочити се са непријатељем са људски ликом. Проблем почиње и пре распакивања и склапања.Треба прочитати и изговорити име/назив жељеног предмета: Liatrop,Tofteryd, Regissor. Ингвар Кампард је био дислексичан и зато је развио сопствени систем именовања. Кревети имају имена норвешких места, полице за књиге носе називе занимања нa шведском. (Били је шведско име за дечаке.)
Некада логичне, природне и интегралне радње кроз све ове промене су се отуђиле од нас. Као што се човек отуђује од рада и резултата рад и своје људске суштине, тако је и са паковањем. Појавили су се професионални пакери. Како они то раде није ми сасвим јасно. Изгледа да је могуће али то има и своју цену. Можда је то само физички посао који просто треба завршити. Просто, одређен број ствари, предмета ставити у кутије и на начин да се не оштете и да могу да се лако пренесу. И готова ствар.
Постоји читава плејада мајстора који за вас склапају намештај.Саставни део сваког оглас где се оглашавају мајстори који раде разне послове и поправке по кући је и склапање намештаја. Неки раде само то, очигледно је велика потражња. Чак и ИКЕА нуди ту врсту помоћи. Истина посебна компанија то ради и за то наплаћује 40 фунти по комаду.

Поглед с поља и изнутра
Поред техничко-механичких и практичних покушаја да се реши проблем, било је и другачијих, креативно-контемплативнх покушаја. Ако не можеш да решиш проблем а ти га трансцендирај!
Можда се неко и сећа њу вејв (synthpop; new wave) групе, Living in a Box, и њиховог првог албума из 1987, под називом, Living in a Box, и великог хита са тог албума, еем, Living in a Box. Покушали су да од свега тога направе музичку песму, а ако може и хит – још боље.
Две терћине лирике чини рефрен садржан у поновљеном питању:
„Да ли живим у кутији,
Да ли живим у картонској кутији?
Да ли живим у кутији,
Да ли живим у картонској кутији?
Да ли живим у кутији?
Следи занимљива строфа: „Живот се врти у круговима…“ Остатак ћу навести како је у оригиналу да бих сачувао изворност поруке и да је не бих нарушио неким мојим трапавим преводом :
I sometimes wonder what’s moving underground
I’m escaping
I’ve found way,
I’ve found way
Ево прилажем омот сингла:

 

Знам да је велика гужва на листи за баналне риме и тривијалну поезију када је реч о популарној музици. Оригинал, како-тако али када се па још преведе…Такође се мора рећи да то не умањује значај и популарност неке песме.
Мука је са кутијом.Тешко је доскочити кутији.Тешко је ући а још теже изаћи. Можда су момци из групе стварно нашли начин да се извуку? Хм? Ова хит песма је отприлике све што је остало од групе. Типичан пример групе са једном хит песмом. То је и почетак и крај. Група се распала/распаковала 1990.
Славољуб Станковић је пре некилоко година написао књигу Тне Вох. Његово, и колективно искуство са паковањем. Паковање других, оних који су одлазили. Паковање лично и опште.Нису сви професионални пакери исти. Неки имају и душу. Поред рефлективног, и сентименталног, Цврлетова књига има и практичну страну: увек држи једну кутију отворену за оно остало; пакуј неколико кутија у исто време. Хм, занимљиво.
У Лондону, изложба Уметност од циглицe (The Art of the Brick) , преко стотину скултура напревљених од преко милион ЛЕГО коцкица, због великог интересовања продужена је за још три месеца.

 

Ја vs Паковање; Лекције и сећања
Прво су нас паковали наши родитељи, а онда смо ми преузели ту обавезу и мисију. Постепено су нам ту радњу делегирали или смо је ми сами полако преузимали као део одрастања. Било је ту и доста наређивања (Спакуј то! Донеси!), небројаних подсећања (Јеси ли? Да ли си?), поприлично условљавања (Ако не спакујеш тај неред, нема…).Изгледа да је паковање било значајно средство у нашем правилном васпитању. Са пубертетом смо преузели и терет само-паковања.као да је то па нешто. Уместо охрабрујућег ехоа: “Не брини.Све ти је спаковано“, док смо ми безбрижно јурили низ степенице са торбом о рамену, наступила је агонија унутрашњег монолога: Да ли сам све спаковао? Шта да понесем? Да ли да понесем? Јел’ све ту?
И као са колена на колено, препознајем како сада када се пакује моја ћерка да као некада моји родитељи понављам: Јеси ли понела…немој да заборавиш, итд. Сада су то разни чарџери. (Волим ову реч за пуњаче и како звучи и како је написана на посрбљеном енглеском, енергично, експлозивно).
Брат и ја смо наш први ЛЕГО комплет добили негде почетком шездесетих. Био је прилично базичан. Црвене и беле коцке а од додатака пластични врата и прозори.Нисмо уоште били свесни значаја и величине тзв. бренда и просто смо их звали – коцке. Издвајао се из асортимана доступних играчака за дечаке (варијације на класичне играчке као сто су чигре , мрдалице, коњићи,и слично или нове понуде аутомобилчићи и наравно оружје). Мислим да је сигурно бар десетина тих коцака преживела све селидбе тако што су затурене негде на дну кутија или кофера који се не отварају.То је остао наш први и последњи комплет коцки. Не знам ни сам колико сам комплета купио на поклон деци рођака и пријатеља до сада.
Убрзо су уследили млеко и јогурт у тетрапаку. ПКБ је предњачио са увођењем те иновације. Чини ми се да се нико није питао зашто и откуда такав облик. Директива. А директиве се не преиспитују. Није само то. Мислим, да смо у тим малим пирамидама препознавали додир света или „светског“. А и Свет је препознавао нас као свој део. Било је исто, када одемо у тзв. Свет (Трст најчешће), нисмо морали да се питамо шта је то.То има и код нас. За генерације је то био једини познати начин како се пакује млеко.
Како се нико није питао откуда такав облик, тако се узимало здраво за готово, да је било немогуће отворити тетрапак а да се не проспе млеко или јогурт. Као урачунати ризик. Ваљда је то прихватано као саставни део тешкоћа социјализма као прелазног облика ка савршенијем друштву. Из данашње перспективе изгледа ми потпуно невероватно како је тако непрактичан предмет освојио свет.
У маниру наше импровизаторске омнипотентности, пластичне контејнере за паковање тетрапакова позајмљивали смо да нам користе уместо обручева за импровизоване кошеве. Зими, када је било снега, исте контејнере смо користили као згодне боб санке.
Транк
Мој први сусрет са примерком и синонимом паковање и путовања је велики транк за прекоокенска путовања. Нешто, до тада познато ми, само из филмова. Налазило се у остави једне моје пријатељице и припадао је њеним родитељима који су по природи посла већ педесетих и шездесетих прошлог века путовали по свету. То је били време када се у САД још путовало бродом. Сандук који је заузимао целу оставу изгледао ми је као обелиск из Одисеје 2001. Био је то примерак неких прошлих времена и другачијих путовања. Фасциниран сам био не само величином и габаритом него још више фијокама и фијочицама преградама и џеповима.Ми смо тада већ потпуно пригрлили ранчеве и руксаке. Јасно и дефинисано насупрот меком, флексибилном и неформалном.
Транспортна
Војни сандуци су давно нестали из употребе. Као мали сећам се војника који су ишли на одсуство и пробијали се са кабастим сиво маслинастим сандуцима кроз воз. Мој војни рок – касете и транспортна. Пуно паковања и распакивања, узбуна и наравно, пуно остава. Занимљиво је како се та транспортна врећа из једног контекста, сивог и маслинастог преселила и постала прилично омиљени део пртљага путника млађе генерације.
Чардак
У Делиблатској пешчари, мислим средином деведесетих, када смо „радили“ са избјеглицама у кампу Чардак, сећам се једног одговора на питање шта вам недостаје: – фотографије и сувенири.
Који сувенири? Свако путовање, излет, летовање, зимовање наше младости имало је једно заједничку карактеристику. Јавити се разгледницама рођацима и пријатељима а за нас – сувенири. Физичка потврда да смо негде били. Као нека врста плена из похода.
Уоквирене слике или минијатуре природних лепота. Панораме и висте туристичких центара тадашње домовине, Успомена из Макарске, Поздрав из Врњачке Бање , све украшене шкољкама.
Пратећа активност развоја наше туристичке понуде и знаци развоја нашег туризма као привредне гране. Ти почеци су чудна мешавина пред индустријске производње и квази народне радиности; полутипизиране рукотворине амбициозних занатлија и полуталентованих уметника. Резултат може да буде само један – празник кича.
Али очигледно имају и носталгичну и меланхоличну страну.Сећање на неко лепо, пријатно време. Крију се по ћошковима ормана и фијока запали испод полица у шпајзу. На дну кутија-које-се–не-распакују. Из неког разлога преживљавају све селидбе и паковања и велика спремања. Истина понекад претрпе оштећења али и тада зраче својом лепотом као неке античке руине.
Журке
Тих истих година (1999.?) једна је пријатељица организовала, као део журке, а уместо неизбежне игре асоцијација, изложбу таквих наново откривених предмета: сувенири, мини дијараме,термоси, разне склопиве зделе чаше, новчаници који се претварају у зембиље. Реликти златног доба пластике и путовања.

Гаража
Накако је лакше спаковати друге. Пре пар година када ме је посетио мој брат и помогао ми да средим гаражу. – Моја жена воли да каже „када ти је Жељко средио гаражу“. Као да је реч о прекретници у рачунању времена, пре и после тог догађаја. Издржало је све до последње (sic) селидбе. Ја му узвратим истом мером, али са мером, када дођем у посету у Београд.
Важно је да се концепти не мешају. Нико не може да ти помогне у паковању. Паковање је једна интимна и самотњачка радња.
Или дете или ја
Док сам водио моју ћерку у обданиште у оних неколио минута између такозване „предаје детета“ и јуришања ка другим обавезама, делећи пут разговарате са другим родитељима, мамама. Нешто што личи на дружење или пре ад хок саветовалиште за родитеље. Најчешћа теме: паковање и спремање за вртић.
Заговорници приступа : прво спакуј дете/ децу па онда себе су апсолутно убеђени да је то једини и прави начин да се стигне на време.Они који кажу, прво ја па деца, уверени су да се само тако постиже све и дан почиње како треба. Као на Гаусовој криви, екстреми су као што знамо у мањини, огромна већина нас јуриша ка вртићу са полу закопчаним сакоима, капутима и усуканим сукњама, претурајући по глави шта смо заборавили, оставили отворено док стално гледамо на сат. Гаусова крива се још зове Нормална дистрибуција. Дакле, нема бриге, све то је нормално.

ИКЕА у нас
Седамдесетих и осамдестих било је код нас намештаја који је захтевао склапање. Постојала је крајем осамдесетих кратка епизода боравка Икеје код нас. На једном крају Центра Сава постојао је локал. После је ту дошла Банка Дафина. Причало се и о отварању фабрике и великих продавница, али онда се деведесетих све променило и запад је отишао даље на север. Као и за већину, први прави сусрет са Икеом се догодио у Будимпешти.
Последњи (sic) сусрет са изазовом Икеа догодио се пре десетак дана. Ја сам се нашао испред 3 проблема, 2 кревета и 1 сто. Сто је био ситница. Велики брачни кревет, више-мање исто. Супротно очекивању Свелвик (Svelvik ) тзв. дневни кревет или отоман стигао је са 16 страница упуства.(Претпостављам да упутство за мини авионе нема више од 32 стране.) Како слика говори више од речи прилажем исто а посебно обратити пажњу на стрену 2.Осталих 14 страница представља мучно дешифровање.(види прилог) Оно што сам сигурно научио је да је Свелвик, према Икеа речнику, место у Норвешкој.
Епилог
Као што нико у исту воду није два пута ушао, тако се нико није два пута на исти начин спаковао. Није ни чудо да је Хераклит добио надимак Мрачни. Просто паковање се не може увежбавати. Понављање не доводи до усавршавања. Ако имате иоле експерименталног духа уз то времена (и можда мазохистичких склоности), покушајте први следећи пут да испразните тек спаковани кофер и наново га спакујете. Аха!
Ху, ваљда је све стало? Увек остане нешто сто нисмо спаковали. Ваљда је све спаковано? Шта сада? Па, распакивање.
Уу! Чупавац из кутије? Пандора? Прве асоцијације када се помену кутије, а заборављене! Да, увек се нешто заборави.
Заветни ковчег – неразрађено.
Уу, фотографије! Ма, то мора у посебну кутију. Само да се опет не заборави .
„Кутије које се не отварају“ – феномен примећен приликом учесталих селидби. Неке кутије пролазе нераспаковане кроз разне узастопне селидбе. То нису кутије које је немогуће отворити. Напротив,када су обележене, онда је садржај познат. Оне необележене носе тајну. Откривање истих обично је пропраћено узвиком „Ах, то је…“; „ Е, значи ту су…“ Тема која завређује дубље истарживање. У нашој кући једна од тих кутија је увек она обележена са
„УКРАСИ ЗА ЈЕЛКУ !“

 

Ацо Дивац